Последња луда ноћ

ФИКТИВНЕ БИОГРАФИЈЕ
„Луде ноћи!” – наслов је недавно објављене збирке прича прослављене америчке књижевнице Џојс Керол Оутс, позајмљен из поеме песникиње Емили Дикинсон.     

Оутсова на необичан начин покушава да реконструише последње ноћи (или дане) у животу Поа, Дикинсонове, Твена, Џејмса и Хемингвеја. Ослањајући се делимично на њихове биографије, дневнике и записе, она се труди да се уживи у личност писца, дочара читаоцу његове мисли и душевно стање пред крај живота. Да би поистовећивање учинила веродостојнијим, Оутсова вешто симулира њихов стил писања.

У овој изванредној књизи, вероватно најоригиналнијој од свих које је написала, седамдесетогодишња Оутсова, вечита кандидаткиња за Нобела, бави се односом између стваралаштва и старења. Овај однос је код наведених писаца прилично анксиозан („Јутра у којима речи не наилазе, дуга су јутра”, изјављује њен Хемингвеј на дан смрти) и она их често не поштеђује морбидних размишљања.

У причи „Деда Клеменс и Златна рибица, 1906”, прослављени аутор „Тома Сојера” и „Хаклберија Фина” – Семјуел Клеменс (чији је псеудоним Марк Твен) јесте надобудни, саможиви старац кога муче напади гихта и пресахла инспирација. Поред вискија и љутих томпуса, горди старац има и једну скандалозну слабост – интересовање за лепушкасте девојчице између десет и четрнаест година. Оне га подсећају на прерано умрлу ћерку љубимицу Сузи. „Деда Клеменс” их проналази међу децом пријатеља или на промоцијама својих књига. Поклања им значку која означава чланство у његовом клубу (где је он једина одрасла особа), изводи их на колаче или представу „Лабудовог језера” и измењује с њима писма у којима описује своју заљубљеност. Егоцентрични Клеменс се нада да ће му овај облик опасног флерта повратити изгубљену способност писања. С лакоћом и срџбом примећује: „Нико не схвата како писац без обзира колико славан и успешан био – мора да ради!” Сазнавши да Медлин Ејвери – последња девојчица која ужива његову пажњу и с којом се интензивно дописује има шеснаест а не четрнаест година – Клеменс грубо прекида даље дописивање безобзирно се поигравши са осећањима невине девојчице. Очајна, девојчица завршава у болници пошто је изгладњивањем покушала да тело врати у облик млађег детета те тако поврати љубав и пажњу „драгог деде”.

За разлику од манипулативног, безосећајног Клеменса – Хенри Џејмс се појављује у улози емотивног старог волонтера у једној лондонској болници за време Првог светског рата. Прослављени писац, богатог али компликованог књижевног стила у болници се први пут у животу сусреће с бруталном сликом телесне крхкости и пролазности. Творац готово етеричних ликова пролази кроз собе испуњене задахом крви, гангрене, људских отпадних материја. Овај „спектакл” патње и бола испрва утиче на његову савест и он посрамљено размишља о својој прозрачној приповедачкој вештини која нема никаквог додира са стварношћу („У целокупној Мајсторовој прози, ниједног ноћног суда”).

Временом, купајући болеснике, превијајући гнојне ране, читајући им поезију Тенисона и пишући писма њиховим породицама – Џејмс почиње да развија перверзну везаност за младе, унакажене војнике. Ова прича – „Мајстор у болници Светог Бартоломеја” – обилује морбидним описима осакаћених тела, што кулминира у опису тајног Џејмсовог „Олтара” састављеног од фотографија војника, комадића крваве и гнојаве газе и њихових жалосних ситница, крадомице однесених из болнице.

Веза између опсесије остарелих писаца младошћу и њихове инспирације нарочито је подвучена у причи „Тата у Кечаму, 1961”. У њој Оутсова покушава да реконструише последње дане и ментално стање најтрагичнијег од свих писаца – Ернеста Хемингвеја. Хемингвеј не верује у Бога, има потешкоће и са здрављем и инспирацијом и жели да оконча живот пре него што потпуно изгуби контролу и постане зависан од других („Понекад му се чинило да се буди у старачком телу свога оца кога је презирао као дечак”).

Хемингвеј се креће безумно по кући, час „вежбајући” самоубиство с празном пушком, час сећајући се с гађењем родитеља које је мрзео или немоћно листајући странице речника како би „речи наишле”. Оутсова пише причу његовим стилом уживљавајући се у Хемингвејево неговање „мачизма” говорећи погрдно о жени као сексуалном органу који „блебеће”, пушци као најбољем човековом пријатељу, о бесомучном опијању и убијању дивљачи „које је узбудљивије од сексуалног чина”. Хемингвеј је тужан, болестан старац с дијагнозом маничне депресије коме се чини да је цео свет којим је некада владао сад у завери против њега.

Потпуно другачијег карактера су приче о Едгару Алану Поу и Емили Дикинсон. Обе припадају жанру научне фантастике, с тим што је прича о Поу најмање успешна у збирци. Ослањајући се делимично на једну недовршену причу, Оутсова јој даје форму постхумног дневника који почиње оног дана кад је По умро. Он живи у светионику и зближава се са неком врстом хоботница са којом ће чак имати и пород. У причи „Е. Дикинсон – луксузна реплика” Оутсова се поиграва са апсурдношћу америчког конзумеризма и идејом да „купити значи поседовати”. Имућни средовечни пар Кримс, заробљен у монотоној свакодневици неуспешног брака, одлучује да купи луксузну реплику славне личности из прошлости. Ове компјутерске реплике нису холограми већ двојници од крви и меса и поседују све одлике својих оригинала осим органских функција. Одлучују се за песникињу Емили Дикинсон и убрзо постају опседнути мајушном, аветињски бледом приликом која се бешумно креће по кући и говори у стиховима. Само трећина реплика преживи прву годину у дому својих власника. Сексуално прогоњена од Кримса, реплика песникиње преклиње супругу, опседнуту „сестринским” осећањима и песничким амбицијама, да активира програм убрзаног старења и тако јој помогне да ишчезне.

Тако у 21. веку Емили Дикинсон умире по други пут.