Poslednja luda noć

FIKTIVNE BIOGRAFIJE
„Lude noći!” – naslov je nedavno objavljene zbirke priča proslavljene američke književnice Džojs Kerol Outs, pozajmljen iz poeme pesnikinje Emili Dikinson.     

Outsova na neobičan način pokušava da rekonstruiše poslednje noći (ili dane) u životu Poa, Dikinsonove, Tvena, Džejmsa i Hemingveja. Oslanjajući se delimično na njihove biografije, dnevnike i zapise, ona se trudi da se uživi u ličnost pisca, dočara čitaocu njegove misli i duševno stanje pred kraj života. Da bi poistovećivanje učinila verodostojnijim, Outsova vešto simulira njihov stil pisanja.

U ovoj izvanrednoj knjizi, verovatno najoriginalnijoj od svih koje je napisala, sedamdesetogodišnja Outsova, večita kandidatkinja za Nobela, bavi se odnosom između stvaralaštva i starenja. Ovaj odnos je kod navedenih pisaca prilično anksiozan („Jutra u kojima reči ne nailaze, duga su jutra”, izjavljuje njen Hemingvej na dan smrti) i ona ih često ne pošteđuje morbidnih razmišljanja.

U priči „Deda Klemens i Zlatna ribica, 1906”, proslavljeni autor „Toma Sojera” i „Haklberija Fina” – Semjuel Klemens (čiji je pseudonim Mark Tven) jeste nadobudni, samoživi starac koga muče napadi gihta i presahla inspiracija. Pored viskija i ljutih tompusa, gordi starac ima i jednu skandaloznu slabost – interesovanje za lepuškaste devojčice između deset i četrnaest godina. One ga podsećaju na prerano umrlu ćerku ljubimicu Suzi. „Deda Klemens” ih pronalazi među decom prijatelja ili na promocijama svojih knjiga. Poklanja im značku koja označava članstvo u njegovom klubu (gde je on jedina odrasla osoba), izvodi ih na kolače ili predstavu „Labudovog jezera” i izmenjuje s njima pisma u kojima opisuje svoju zaljubljenost. Egocentrični Klemens se nada da će mu ovaj oblik opasnog flerta povratiti izgubljenu sposobnost pisanja. S lakoćom i srdžbom primećuje: „Niko ne shvata kako pisac bez obzira koliko slavan i uspešan bio – mora da radi!” Saznavši da Medlin Ejveri – poslednja devojčica koja uživa njegovu pažnju i s kojom se intenzivno dopisuje ima šesnaest a ne četrnaest godina – Klemens grubo prekida dalje dopisivanje bezobzirno se poigravši sa osećanjima nevine devojčice. Očajna, devojčica završava u bolnici pošto je izgladnjivanjem pokušala da telo vrati u oblik mlađeg deteta te tako povrati ljubav i pažnju „dragog dede”.

Za razliku od manipulativnog, bezosećajnog Klemensa – Henri Džejms se pojavljuje u ulozi emotivnog starog volontera u jednoj londonskoj bolnici za vreme Prvog svetskog rata. Proslavljeni pisac, bogatog ali komplikovanog književnog stila u bolnici se prvi put u životu susreće s brutalnom slikom telesne krhkosti i prolaznosti. Tvorac gotovo eteričnih likova prolazi kroz sobe ispunjene zadahom krvi, gangrene, ljudskih otpadnih materija. Ovaj „spektakl” patnje i bola isprva utiče na njegovu savest i on posramljeno razmišlja o svojoj prozračnoj pripovedačkoj veštini koja nema nikakvog dodira sa stvarnošću („U celokupnoj Majstorovoj prozi, nijednog noćnog suda”).

Vremenom, kupajući bolesnike, previjajući gnojne rane, čitajući im poeziju Tenisona i pišući pisma njihovim porodicama – Džejms počinje da razvija perverznu vezanost za mlade, unakažene vojnike. Ova priča – „Majstor u bolnici Svetog Bartolomeja” – obiluje morbidnim opisima osakaćenih tela, što kulminira u opisu tajnog Džejmsovog „Oltara” sastavljenog od fotografija vojnika, komadića krvave i gnojave gaze i njihovih žalosnih sitnica, kradomice odnesenih iz bolnice.

Veza između opsesije ostarelih pisaca mladošću i njihove inspiracije naročito je podvučena u priči „Tata u Kečamu, 1961”. U njoj Outsova pokušava da rekonstruiše poslednje dane i mentalno stanje najtragičnijeg od svih pisaca – Ernesta Hemingveja. Hemingvej ne veruje u Boga, ima poteškoće i sa zdravljem i inspiracijom i želi da okonča život pre nego što potpuno izgubi kontrolu i postane zavisan od drugih („Ponekad mu se činilo da se budi u staračkom telu svoga oca koga je prezirao kao dečak”).

Hemingvej se kreće bezumno po kući, čas „vežbajući” samoubistvo s praznom puškom, čas sećajući se s gađenjem roditelja koje je mrzeo ili nemoćno listajući stranice rečnika kako bi „reči naišle”. Outsova piše priču njegovim stilom uživljavajući se u Hemingvejevo negovanje „mačizma” govoreći pogrdno o ženi kao seksualnom organu koji „blebeće”, pušci kao najboljem čovekovom prijatelju, o besomučnom opijanju i ubijanju divljači „koje je uzbudljivije od seksualnog čina”. Hemingvej je tužan, bolestan starac s dijagnozom manične depresije kome se čini da je ceo svet kojim je nekada vladao sad u zaveri protiv njega.

Potpuno drugačijeg karaktera su priče o Edgaru Alanu Pou i Emili Dikinson. Obe pripadaju žanru naučne fantastike, s tim što je priča o Pou najmanje uspešna u zbirci. Oslanjajući se delimično na jednu nedovršenu priču, Outsova joj daje formu posthumnog dnevnika koji počinje onog dana kad je Po umro. On živi u svetioniku i zbližava se sa nekom vrstom hobotnica sa kojom će čak imati i porod. U priči „E. Dikinson – luksuzna replika” Outsova se poigrava sa apsurdnošću američkog konzumerizma i idejom da „kupiti znači posedovati”. Imućni sredovečni par Krims, zarobljen u monotonoj svakodnevici neuspešnog braka, odlučuje da kupi luksuznu repliku slavne ličnosti iz prošlosti. Ove kompjuterske replike nisu hologrami već dvojnici od krvi i mesa i poseduju sve odlike svojih originala osim organskih funkcija. Odlučuju se za pesnikinju Emili Dikinson i ubrzo postaju opsednuti majušnom, avetinjski bledom prilikom koja se bešumno kreće po kući i govori u stihovima. Samo trećina replika preživi prvu godinu u domu svojih vlasnika. Seksualno progonjena od Krimsa, replika pesnikinje preklinje suprugu, opsednutu „sestrinskim” osećanjima i pesničkim ambicijama, da aktivira program ubrzanog starenja i tako joj pomogne da iščezne.

Tako u 21. veku Emili Dikinson umire po drugi put.