Два живота: обредни и концертни

Глас Дивне Љубојевић познат је свима онима који прате пут срца. Уз пратњу хора „Мелоди” освојио је многе западноевропске државе, а однедавно и неке од православних земаља. Тешко да је неко чуо појање Дивне Љубојевић, и њеног хора, а остао равнодушан. Причамо о гласу који је пре четири године певао нашу химну „Боже правде” на инаугурацији председника Србије Бориса Тадића.

Друга њена вокација, не мање важна, јесте дириговање. Са шеснаест година водила је пробе хора Богословског факултета. Имала част да диригује здруженим београдским хоровима на првој Васкршњој литургији под куполом Храма на Врачару…

Године 1991. са групом пријатеља основала је Хор и студио за духовну музику „Мелоди”, у спомен на чувеног византијског појца и химнографа светог Романа Мелода. Дивна Љубојевић је основала и хор при цркви Светог Саве у Паризу, са којим је такође остваривала концертне наступе. Држала је семинаре црквеног и хорског појања у иностранству, била предавач на летњим курсевима музике у Енглеској и Француској, aли рад са „Мелодима” остао је примаран у њеном животу. У Москви, недавно, на Пасхалном фестивалу духовне музике, „Мелоди” су једини певали на бис, на гала вечери. Њихов наступ критика је описала као врхунац те вечери.

Откуда идеја за оснивање хора који се по много чему разликује од других хорова?

– Основни мотив и жеља били су ми да се литургијски вратим у манастир Ваведење, одакле сам у ствари због школовања и посла морала да одем. По благослову ондашње игуманије Агније, седиште хора постао је манастир Ваведење, на Сењаку, где сваке недеље и празника учествујемо на литургијама и богослужењима. Људи који певају у мом хору више од свог слободног времена посвећују црквеној музици: они дишу заједно и литургијски живе заједно. Идеалан спој!

Каква је разлика између певања духовне музике на концертима и певања на богослужењима у цркви?

Духовна музика живи два живота: обредни и концертни. Код првог је важно да текст буде разумљив, а мелодија једноставна, како би народ који је присутан сваке недеље на литургији временом могао да их научи и да свесно и активно учествује у богослужењу. Мање је важно која врста појања се користи: да ли византијско, или домаће „карловачко”, или руски четвороглас. Концертни живот духовне музике обликује се по нахођењу извођача. Ту постоји „уметничка слобода” која, ако се искористи на прави начин, афирмише духовну музику и изван њене основне, црквене употребе, као равноправну грану уметничке односно класичне музике.

Колико данашњи хорови успевају да ускладе певање са речима молитве, а да оно не испадне музика за себе?

Тешко је причати о хору у цркви и његовој богослужбеној функцији а да се не спомене проблем школовања великог броја музичара који после изласка са високих школа немају куд. Они често долазе на место црквених хоровођа и кроз црквене хорове покушавају да се уметнички афирмишу, што веома ретко даје праве резултате. Уместо да буду у функцији богослужења, они заиста сами себи постају сврха.

Може ли савремена црквена музика да заживи у црквама?

Ово што је данас намењено певању у цркви плод је вековног предања. Аутори 20. века који претендују да им музика заживи у обреду прилагођавају се том предању. С друге стране, ту је концертни аспект духовне музике. Постоје многи аутори којима је један од омиљених жанрова црквена музика. Пре свега, Џон Тавенер, Енглез чији је опус православне музике толико богат да је раван неком Русу из 19. века. Његова музика није типична, нити је употребљива у свакодневном црквеном богослужењу, али јако добро живи концертно и због тога је значајна.

Ви негујете и византијски стил певања, мада су опречна мишљења по питању да ли је то „права Византија”.

Љубитељ сам манастирског византијског појања, које је и наша традиција. Оно у мени буди сасвим нови осећај, који бих могла да окарактеришем као моћ молитве. То је таква компактност, таква немерљива снага, можда баш због тога што читав монашки хор пева као један човек. Та енергија и усредсређеност, и начин на који сви певају исту мелодију, на мене је остављала јак утисак, зато сам пре неколико година објавила ЦД „Источник”, који је документ о мом покушају певања византијске музике. Недавно смо наступали у Румунији на фестивалу „Византијски концерт”. Учествовали су хорови из неколико земаља које негују управо ту врсту појања. Ја сам до тада мислила да заправо и не певам византијску музику, него нешто што је „по византијским мотивима”, или „у духу Византије”. Међутим, други очигледно не мисле тако, јер су ме, ето, уврстили међу извођаче византијске музике. А њихова духовна музичка традиција и не познаје другачије појање осим византијског, што је за мене представљало посебну сатисфакцију.

Колико оно што се данас изводи презентује оригиналну византијску музику?

Тешко је одредити шта је аутентично византијско појање данас, јер и сама византијска држава постојала је више од хиљаду година, а то је временски интервал у коме не знам да ли је уопште могуће пратити континуитет неке традиције, јер је она за то време доживљавала успоне и падове, богатила се и сиромашила. Традиција је нешто што је живо и чему свака генерација додаје свој печат. Савремено грчко црквено појање је само једна од грана те традиције. Мени се можда и више допада румунска или бугарска верзија византијског појања, и оно што све време покушавам да истражим јесте како би изгледало српско–византијско појање данас, да историјске околности у једном тренутку нису спречиле његов даљи развој. Од јесени припремам и серију разговора и радионица на ту тему.

Многи Вам завиде на гласу и таленту који поседујете. Шта је за Вас таленат?

Таленат је Божији поклон, кажемо „дар”. Поклон који се не даје по заслузи, него се добија рођењем, док нисте ни стигли да га евентуално „заслужите”. Таленат не бира место обитавања и на тај начин пројављује Божију љубав тамо где се то не очекује, код сасвим обичних или веома посебних људи. Велика је одговорност према таквом поклону. Људи обично цене и воле само оно што су „зарадили”, а олако превиђају вредност дара. Дар се мора умножавати личним трудом и поделити са другима да би његов смисао био испуњен.