Радован и медији

Шта се све могло закључити читајући новине, гледајући и слушајући телевизијске и радио програме који су се протекле недеље бавили Радованом? Мени лично наметнуло се следеће питање: Зашто код нас ништа, или скоро ништа, не може да прође нормално, са свом релативношћу коју и тај појам у себи носи? Подсећам само да се ово бављење Караџићем збива у данима када је Народна скупштина отишла на годишњи одмор управо у тренутку када посла има преко главе, ако и занемаримо чињеницу да њен нерад већ дуго плаћамо по веома високим ценама.

Онда су ухапсили бившег председника Републике Српске, дипломираног и докторираног психијатра, и писца прозе и поезије. Ништа чудно, то се и очекивало. Али ни озбиљност ситуације, ни стање духа нације, грађанства и државе, ништа није било довољно да изоштри профил медија и учини да не личе на одраз актуелног такозваног политичког живота. Почело је надметање, нагађање, конструисање, реконструисање, пљување, „копање” и измишљање, све да би се задовољила свеколика читалачка маса, јер информација је роба, као и књига, као и угашени биоскопи и књижаре.

Страни новинари одржали су нам још једанпут добру лекцију. Довољан је само пример новинарке Би-Би-Сија која је једноставним гестом показивања насловних страна наших новина саопштила својим гледаоцима вест о хапшењу „најтраженијег бегунца” и истиниту слику о нама и нашим медијима. Више није ни било потребно за потпуну и непристрастну информацију. Ту стварну слику „деловања” наших медија већ је чињенично и благовремено предочио и један „Политикин” колумниста. Толико што се говорења тиче.

А када је реч о прилици за ћутање, пориву да је не искористи није одолео ни уважени професор истраживачког новинарства, па већ створеној медијској слици он додаде хероја на магарцу у „опскурном градском превозу“, „са купаћим гаћама у торби” са којом је „кренуо да се бања”; па и „слике претежно младих људи који по Београду неубедљиво демонстрирају...”. А истог дана, сасвим супротно наведеном, демонстранте који су врло убедљиво полупали и грнчарску изложбу у Кнез Михаиловој и напали неке новинаре, предводиле су управо вође радикала. За мене је, најблаже речено, зачуђујућа необјашњива лакоћа са којом то написа уважени колумниста. И поезијом Караџићевом се успут позабави. Некако злурадо је то деловало.

Тако су сви приступи „горућој” теми били у оптицају, од шок вести „Ухапшен!” до скандала „Имао ЧАК и љубавницу”. Само оног условно нормалног није било. Наречен и оптужен као ратни злочинац, што суд (свеједно који) тек треба да докаже или да га ослободи те оптужбе, Радован Караџић се крио. Ваљда је то нормално, ако већ није желео да се преда суду у чију објективност не верује.

А док се крио, овај лекар је радио као лекар алтернативне медицине. И то му дође нормално. У илегали је одабрао да се бави управо оним што добро познаје. Зар то није и мање опасно него да је од некога очекивао или тражио новац без рада? Он изгледа, а потврдило се и да јесте, психички стабилан и физички здрав. То је озбиљан доказ да тај његов рад није шарлатанство већ одређена стручност проверена и остварена на себи самом. Таквом лекару није тешко веровати, поготово ако сте у тим истим медијима свакодневно затрпани информацијама о паду општег морала веома израженом и међу Хипократовим заклетницима. Зато би било непристојно његовим пацијентима пребацивати лаковерност.

Нејасно је, такође, зашто је, после изјава бројних људи који га описују као културног господина, образованог, учтивог у опхођењу са другима, спремног да помогне, било ком новинару потребно да то доводи у сумњу када је довољно сетити се само да је Караџић и раније говорио лепим књижевним језиком, без неког посебног нагласка (босанског или црногорског). Може се погледати и неки снимак из ранијег периода. А то са господином и љубављу према гуслама – па већина господе у постојбини гајди – воли гајде. И то им се не спочитава на рачун госпоштине. Заиста не разумем какво је задовољство додати још мало „греха” неком ко је већ оптужен за велике грехове? Још мање разумем потпуно одсуство одговорности у односу на чланове породице. Као да нисмо баш ми преживели време када су деца кажњавана за „грехове” родитеља.

И да закључим – уз известан коректан рад, превише је сензација, неукуса, језика мржње и сарказма, недоличног говора такође, али веома је мало јасне уређивачке политике, чисте непристрастне информације и конструктивног, стручног и одговорног коментара, социолошко-културолошке анализе. Некада смо због коментара куповали новине, а сада таблоидни дух одавно опседа и озбиљне новинарске главе. Бити новинар данас заиста више не значи бити представник уважене и одговорне друштвене функције или занимања. Добро би било да мислимо о себи самима и пре него што нас други на то нагнају. Добро би било да сваки уредник и новинар у Србији схвати да се бави професијом која заиста има велику моћ и утицај на формирање свести „просечног грађанина” и да пожели да ту моћ овде употреби одговорно и на општу корист, а не како би наш циркус био што већи, а новинари мајстори за пливање у свим водама.

Песникиња и новинар