Radovan i mediji

Šta se sve moglo zaključiti čitajući novine, gledajući i slušajući televizijske i radio programe koji su se protekle nedelje bavili Radovanom? Meni lično nametnulo se sledeće pitanje: Zašto kod nas ništa, ili skoro ništa, ne može da prođe normalno, sa svom relativnošću koju i taj pojam u sebi nosi? Podsećam samo da se ovo bavljenje Karadžićem zbiva u danima kada je Narodna skupština otišla na godišnji odmor upravo u trenutku kada posla ima preko glave, ako i zanemarimo činjenicu da njen nerad već dugo plaćamo po veoma visokim cenama.

Onda su uhapsili bivšeg predsednika Republike Srpske, diplomiranog i doktoriranog psihijatra, i pisca proze i poezije. Ništa čudno, to se i očekivalo. Ali ni ozbiljnost situacije, ni stanje duha nacije, građanstva i države, ništa nije bilo dovoljno da izoštri profil medija i učini da ne liče na odraz aktuelnog takozvanog političkog života. Počelo je nadmetanje, nagađanje, konstruisanje, rekonstruisanje, pljuvanje, „kopanje” i izmišljanje, sve da bi se zadovoljila svekolika čitalačka masa, jer informacija je roba, kao i knjiga, kao i ugašeni bioskopi i knjižare.

Strani novinari održali su nam još jedanput dobru lekciju. Dovoljan je samo primer novinarke Bi-Bi-Sija koja je jednostavnim gestom pokazivanja naslovnih strana naših novina saopštila svojim gledaocima vest o hapšenju „najtraženijeg begunca” i istinitu sliku o nama i našim medijima. Više nije ni bilo potrebno za potpunu i nepristrastnu informaciju. Tu stvarnu sliku „delovanja” naših medija već je činjenično i blagovremeno predočio i jedan „Politikin” kolumnista. Toliko što se govorenja tiče.

A kada je reč o prilici za ćutanje, porivu da je ne iskoristi nije odoleo ni uvaženi profesor istraživačkog novinarstva, pa već stvorenoj medijskoj slici on dodade heroja na magarcu u „opskurnom gradskom prevozu“, „sa kupaćim gaćama u torbi” sa kojom je „krenuo da se banja”; pa i „slike pretežno mladih ljudi koji po Beogradu neubedljivo demonstriraju...”. A istog dana, sasvim suprotno navedenom, demonstrante koji su vrlo ubedljivo polupali i grnčarsku izložbu u Knez Mihailovoj i napali neke novinare, predvodile su upravo vođe radikala. Za mene je, najblaže rečeno, začuđujuća neobjašnjiva lakoća sa kojom to napisa uvaženi kolumnista. I poezijom Karadžićevom se usput pozabavi. Nekako zlurado je to delovalo.

Tako su svi pristupi „gorućoj” temi bili u opticaju, od šok vesti „Uhapšen!” do skandala „Imao ČAK i ljubavnicu”. Samo onog uslovno normalnog nije bilo. Narečen i optužen kao ratni zločinac, što sud (svejedno koji) tek treba da dokaže ili da ga oslobodi te optužbe, Radovan Karadžić se krio. Valjda je to normalno, ako već nije želeo da se preda sudu u čiju objektivnost ne veruje.

A dok se krio, ovaj lekar je radio kao lekar alternativne medicine. I to mu dođe normalno. U ilegali je odabrao da se bavi upravo onim što dobro poznaje. Zar to nije i manje opasno nego da je od nekoga očekivao ili tražio novac bez rada? On izgleda, a potvrdilo se i da jeste, psihički stabilan i fizički zdrav. To je ozbiljan dokaz da taj njegov rad nije šarlatanstvo već određena stručnost proverena i ostvarena na sebi samom. Takvom lekaru nije teško verovati, pogotovo ako ste u tim istim medijima svakodnevno zatrpani informacijama o padu opšteg morala veoma izraženom i među Hipokratovim zakletnicima. Zato bi bilo nepristojno njegovim pacijentima prebacivati lakovernost.

Nejasno je, takođe, zašto je, posle izjava brojnih ljudi koji ga opisuju kao kulturnog gospodina, obrazovanog, učtivog u ophođenju sa drugima, spremnog da pomogne, bilo kom novinaru potrebno da to dovodi u sumnju kada je dovoljno setiti se samo da je Karadžić i ranije govorio lepim književnim jezikom, bez nekog posebnog naglaska (bosanskog ili crnogorskog). Može se pogledati i neki snimak iz ranijeg perioda. A to sa gospodinom i ljubavlju prema guslama – pa većina gospode u postojbini gajdi – voli gajde. I to im se ne spočitava na račun gospoštine. Zaista ne razumem kakvo je zadovoljstvo dodati još malo „greha” nekom ko je već optužen za velike grehove? Još manje razumem potpuno odsustvo odgovornosti u odnosu na članove porodice. Kao da nismo baš mi preživeli vreme kada su deca kažnjavana za „grehove” roditelja.

I da zaključim – uz izvestan korektan rad, previše je senzacija, neukusa, jezika mržnje i sarkazma, nedoličnog govora takođe, ali veoma je malo jasne uređivačke politike, čiste nepristrastne informacije i konstruktivnog, stručnog i odgovornog komentara, sociološko-kulturološke analize. Nekada smo zbog komentara kupovali novine, a sada tabloidni duh odavno opseda i ozbiljne novinarske glave. Biti novinar danas zaista više ne znači biti predstavnik uvažene i odgovorne društvene funkcije ili zanimanja. Dobro bi bilo da mislimo o sebi samima i pre nego što nas drugi na to nagnaju. Dobro bi bilo da svaki urednik i novinar u Srbiji shvati da se bavi profesijom koja zaista ima veliku moć i uticaj na formiranje svesti „prosečnog građanina” i da poželi da tu moć ovde upotrebi odgovorno i na opštu korist, a ne kako bi naš cirkus bio što veći, a novinari majstori za plivanje u svim vodama.

Pesnikinja i novinar