Затворено првенство Аустралије

Одбијањем да се вакцинише Новак Ђоковић је највећу штету начинио себи. Од почетка је било јасно да појединац не може да победи систем, макар му се отац звао Срђан. Покушао је све што је могао, али на крају је спортски признао пораз. Познато је да за сваки лични избор плаћамо цену. Он је свој избор скупо платио и није плакао. Капа доле! Ризикује да изгуби милионе долара ако му спонзори окрену леђа. Поред тога, биће му много теже, а питање је и да ли ће поставити рекорде којима се надао – осим ако се, да будемо иронични, његовим ривалима не осуше руке због вакцине које су примили. Но, у крајњој линији, то је његова лична драма.

Поставља се, међутим, питање колика је цена коју свет, а посебно спортски свет, плаћа због избора који је учинила аустралијска влада. Штета коју трпи Ђоковић је мерљива и потенцијално надокнадива, али ваља се осврнути и на ненамераване и неочекиване последице и штету, коју у општој еуфорији због победе над Ђоковићем свет још увек не разабира и не сабира.

Када се помене Аустралија, две су асоцијације – кенгури и Отворено првенство Аустралије у тенису (популарни Аустралијан опен). Онемогућавајући првог тенисера света да се бори за још један трофеј, Аустралија ће остати само земља кенгура. Идеја да се услед бизарних административних зачкољица онемогући фер такмичење на једном од највећих светских турнира делује невероватно, али отвара и многа питања.

Једино упоредиво са овом ситуацијом било би да је Адолф Хитлер административним мерама онемогућио учешће Џесија Овенса на Олимпијским играма у Берлину. Ипак, мада је са своје тачке гледишта за то имао више разлога него аустралијска влада у овом случају, он то није урадио. Из тог разлога се те олимпијске игре броје као 11. летња олимпијада, а нисам сигуран да ће овај Аустралијан опен остати забележен у било којим аналима без заграде и звездице.

Право говорећи, након овогодишње бламаже, АО више и нема право да се назива гренд слем. Какви год да су били мотиви и намере аустралијских власти, нису смели да забораве да је Аустралијан опен, као један од четири гренд слем турнира, одавно постао планетарни догађај и симбол глобализације.

Наравно, неко ће рећи да живимо у свету у коме су сви пред законом једнаки. Мноштво је сличних прича које сваки дан могу да испричају хиљаде вољних и невољних миграната злостављаних на граничним међама. Нема сумње да је у већини тих случајева државно шиканирање оправдано законима и подзаконским актима. Па, ипак, тврдња да смо пред законом сви исти, која се доказује тако што је аустралијске власти односе према најбољем тенисеру света као према било ком мигранту, представља пуку демагогију и одбрану постојећег неправедног поретка. То што је Ђоковић третиран као сви мигранти не значи да је поредак праведан, већ да у својој неправди не чини изузетке. Било би много боље да је случај Ђоковић послужио као подстрек за хуманији однос и већи степен флексибилности држава према свима него што је убио наду да ће се то икада догодити.

Неки пак сматрају да овакав однос према Ђоковићу представља демонстрацију силе (западног) глобалног поретка. То је вероватно тачно, али треба рећи да глобални поредак и глобализација нису исто, а овај случај сведочи како се могу директно супротставити.

Идеја либералне глобализације, у најкраћем, подразумева залагање за слободу протока људи, идеја, новца, робе, док би, с друге стране, глобални поредак требало да гарантује обезбеђивање тих права. Наравно, реализација права подразумева и одређене услове и ограничења која поставља поредак. Међутим, када ограничења постану доминантна у односу на идеје којима служе онда поредак постаје самом себи сврха и поставља се питање његове опште користи. Оно што даје легитимитет поретку само је делом подршка коју има у тренутном јавном мњењу, а делом су идеје у којима се кристализују хтења читавих генерација.

Ако бисмо персонификовали ове апстрактне појмове, могли бисмо рећи да Новак Ђоковић у најчистијем облику представља идеје либералне глобализације. Индивидуални успех као циљ и мукотрпан рад и одрицање као средство за постизање циља. Шире посматрано, он оправдава обећање либералне глобализације да свако ко жели и вредно ради може остварити своје снове, ма ко био и ма из које земље долазио. Мултилингвалан, прилагодљив, лепо васпитан, хуманиста и донатор, патриота таман колико треба, али не и искључиви националиста. Укратко, Ђоковић је узор за младе одгајане у духу либералне глобализације.

С друге стране, премијер Аустралије Скот својим речима и делима у овом случају представља оличење (глобалног либералног) поретка у његовој терминалној фази. Дволичан, искључив, ауторитаран, ускогруд, провинцијалних погледа, притворан, без осећања за проналажење креативних решења. Укратко, све оно што је Вебер са зебњом описао као опасност и мрачну страну у основи позитивног процеса бирократизације. Губитак свести о ширим последицама одлука које се доносе, губљење везе са здравим разумом, ослањање на олигархијску структуру и одсуство супстанцијалне рационалности, што се неуспешно прикрива позивањем на прописе, представља сиже његовог понашања.

Све то смо на овим просторима имали прилике да видимо крајем прошлог века када се урушавао социјалистички поредак. Идеје социјалне правде и једнакости које је поредак требало да обезбеди постале су флоскула, а амблеми и узорни појединци који су легитимисали систем вредности гурнути су на маргину. Одржање поретка постало је самом себи сврха.

Новак Ђоковић је, нема сумње, један од амблема глобалног либералног поретка. Његовим омаловажавањем и јавним демонизовањем глобални поредак показује да више не води рачуна о вредностима на којима је заснован. У наводној заштити тих вредности он омаловажава своје хероје и подстиче медијску руљу да им се руга. Слобода кретања, слободан избор, слободна воља, слободно такмичење под истим и фер условима, успех заснован на меритократским вредностима, дакле све оно што симболизује Новак Ђоковић, бачено је у блато једним потезом. Инсистирања на ауторитету прописа у које ни они који су их донели суштински не верују (случај Џонсон). Онемогућавање остварења личних амбиција и затирање духа фер такмичења сведоче о поразу идеја либералне глобализације у једном од својих симболичних центара какав је тениски гренд слем.

Професор на Филозофском факултету у Београду