Zatvoreno prvenstvo Australije

Odbijanjem da se vakciniše Novak Đoković je najveću štetu načinio sebi. Od početka je bilo jasno da pojedinac ne može da pobedi sistem, makar mu se otac zvao Srđan. Pokušao je sve što je mogao, ali na kraju je sportski priznao poraz. Poznato je da za svaki lični izbor plaćamo cenu. On je svoj izbor skupo platio i nije plakao. Kapa dole! Rizikuje da izgubi milione dolara ako mu sponzori okrenu leđa. Pored toga, biće mu mnogo teže, a pitanje je i da li će postaviti rekorde kojima se nadao – osim ako se, da budemo ironični, njegovim rivalima ne osuše ruke zbog vakcine koje su primili. No, u krajnjoj liniji, to je njegova lična drama.

Postavlja se, međutim, pitanje kolika je cena koju svet, a posebno sportski svet, plaća zbog izbora koji je učinila australijska vlada. Šteta koju trpi Đoković je merljiva i potencijalno nadoknadiva, ali valja se osvrnuti i na nenameravane i neočekivane posledice i štetu, koju u opštoj euforiji zbog pobede nad Đokovićem svet još uvek ne razabira i ne sabira.

Kada se pomene Australija, dve su asocijacije – kenguri i Otvoreno prvenstvo Australije u tenisu (popularni Australijan open). Onemogućavajući prvog tenisera sveta da se bori za još jedan trofej, Australija će ostati samo zemlja kengura. Ideja da se usled bizarnih administrativnih začkoljica onemogući fer takmičenje na jednom od najvećih svetskih turnira deluje neverovatno, ali otvara i mnoga pitanja.

Jedino uporedivo sa ovom situacijom bilo bi da je Adolf Hitler administrativnim merama onemogućio učešće Džesija Ovensa na Olimpijskim igrama u Berlinu. Ipak, mada je sa svoje tačke gledišta za to imao više razloga nego australijska vlada u ovom slučaju, on to nije uradio. Iz tog razloga se te olimpijske igre broje kao 11. letnja olimpijada, a nisam siguran da će ovaj Australijan open ostati zabeležen u bilo kojim analima bez zagrade i zvezdice.

Pravo govoreći, nakon ovogodišnje blamaže, AO više i nema pravo da se naziva grend slem. Kakvi god da su bili motivi i namere australijskih vlasti, nisu smeli da zaborave da je Australijan open, kao jedan od četiri grend slem turnira, odavno postao planetarni događaj i simbol globalizacije.

Naravno, neko će reći da živimo u svetu u kome su svi pred zakonom jednaki. Mnoštvo je sličnih priča koje svaki dan mogu da ispričaju hiljade voljnih i nevoljnih migranata zlostavljanih na graničnim međama. Nema sumnje da je u većini tih slučajeva državno šikaniranje opravdano zakonima i podzakonskim aktima. Pa, ipak, tvrdnja da smo pred zakonom svi isti, koja se dokazuje tako što je australijske vlasti odnose prema najboljem teniseru sveta kao prema bilo kom migrantu, predstavlja puku demagogiju i odbranu postojećeg nepravednog poretka. To što je Đoković tretiran kao svi migranti ne znači da je poredak pravedan, već da u svojoj nepravdi ne čini izuzetke. Bilo bi mnogo bolje da je slučaj Đoković poslužio kao podstrek za humaniji odnos i veći stepen fleksibilnosti država prema svima nego što je ubio nadu da će se to ikada dogoditi.

Neki pak smatraju da ovakav odnos prema Đokoviću predstavlja demonstraciju sile (zapadnog) globalnog poretka. To je verovatno tačno, ali treba reći da globalni poredak i globalizacija nisu isto, a ovaj slučaj svedoči kako se mogu direktno suprotstaviti.

Ideja liberalne globalizacije, u najkraćem, podrazumeva zalaganje za slobodu protoka ljudi, ideja, novca, robe, dok bi, s druge strane, globalni poredak trebalo da garantuje obezbeđivanje tih prava. Naravno, realizacija prava podrazumeva i određene uslove i ograničenja koja postavlja poredak. Međutim, kada ograničenja postanu dominantna u odnosu na ideje kojima služe onda poredak postaje samom sebi svrha i postavlja se pitanje njegove opšte koristi. Ono što daje legitimitet poretku samo je delom podrška koju ima u trenutnom javnom mnjenju, a delom su ideje u kojima se kristalizuju htenja čitavih generacija.

Ako bismo personifikovali ove apstraktne pojmove, mogli bismo reći da Novak Đoković u najčistijem obliku predstavlja ideje liberalne globalizacije. Individualni uspeh kao cilj i mukotrpan rad i odricanje kao sredstvo za postizanje cilja. Šire posmatrano, on opravdava obećanje liberalne globalizacije da svako ko želi i vredno radi može ostvariti svoje snove, ma ko bio i ma iz koje zemlje dolazio. Multilingvalan, prilagodljiv, lepo vaspitan, humanista i donator, patriota taman koliko treba, ali ne i isključivi nacionalista. Ukratko, Đoković je uzor za mlade odgajane u duhu liberalne globalizacije.

S druge strane, premijer Australije Skot svojim rečima i delima u ovom slučaju predstavlja oličenje (globalnog liberalnog) poretka u njegovoj terminalnoj fazi. Dvoličan, isključiv, autoritaran, uskogrud, provincijalnih pogleda, pritvoran, bez osećanja za pronalaženje kreativnih rešenja. Ukratko, sve ono što je Veber sa zebnjom opisao kao opasnost i mračnu stranu u osnovi pozitivnog procesa birokratizacije. Gubitak svesti o širim posledicama odluka koje se donose, gubljenje veze sa zdravim razumom, oslanjanje na oligarhijsku strukturu i odsustvo supstancijalne racionalnosti, što se neuspešno prikriva pozivanjem na propise, predstavlja siže njegovog ponašanja.

Sve to smo na ovim prostorima imali prilike da vidimo krajem prošlog veka kada se urušavao socijalistički poredak. Ideje socijalne pravde i jednakosti koje je poredak trebalo da obezbedi postale su floskula, a amblemi i uzorni pojedinci koji su legitimisali sistem vrednosti gurnuti su na marginu. Održanje poretka postalo je samom sebi svrha.

Novak Đoković je, nema sumnje, jedan od amblema globalnog liberalnog poretka. Njegovim omalovažavanjem i javnim demonizovanjem globalni poredak pokazuje da više ne vodi računa o vrednostima na kojima je zasnovan. U navodnoj zaštiti tih vrednosti on omalovažava svoje heroje i podstiče medijsku rulju da im se ruga. Sloboda kretanja, slobodan izbor, slobodna volja, slobodno takmičenje pod istim i fer uslovima, uspeh zasnovan na meritokratskim vrednostima, dakle sve ono što simbolizuje Novak Đoković, bačeno je u blato jednim potezom. Insistiranja na autoritetu propisa u koje ni oni koji su ih doneli suštinski ne veruju (slučaj Džonson). Onemogućavanje ostvarenja ličnih ambicija i zatiranje duha fer takmičenja svedoče o porazu ideja liberalne globalizacije u jednom od svojih simboličnih centara kakav je teniski grend slem.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu