Одужимо се Светом Сави

Од свих светаца које Срби славе највећи је Свети Сава. Умро је пре 786 година, његове мошти је на Врачару спалио Синан-паша пре 428 година, а он је и даље наш најживљи светац. Зашто? Зато што су његове мисли и дело у темељу српског идентитета. Ми смо ово што смо захваљујући понајвише Светом Сави. Свој дух уткао је у српску државу, био најбољи ујединитељ завађене Србије и најчвршћа брана против страних војних и духовних насртаја. И с оног света, кад смо били у турском ропству, поручивао је да истрајемо и опстанемо. Зато је и мртав сметао турским поробљивачима.

Зачетник је и организатор српског градитељства, лекарства, књижевности, просвете. Био је учитељ Србима и зато је прародитељ свим нашим учитељима, који су дужни да се у свом раду напајају његовим духом. Кад се он помене, нама је у свести пре свега његово деловање на снажењу српске цркве и државе, просветитељски рад, а у српској култури нема изворнијих просветитеља од учитеља, који су његови наследници и потомци.

У Србији постоји култ Светог Саве. Подугачак је списак школа, болница, културних установа које носе његово име. Слави га не само црква, него читав народ, славе га и у другим словенским земљама. О њему певају песници, инспирисао је и композиторе, посвећена му је химна, на зидовима школа су његове слике. Најбоље ћемо се одужити и њему и народу ако млади нараштај васпитавамо на моралним основама које је он поставио – у духу љубави, међусобног помагања, рада и поштења. У образовању су важне не само научне чињенице, него и формирање морално здравог човека. Са том поруком „ускликнимо с љубављу светитељу Сави… Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози”.

Чедо Недељковић,
професор у пензији