Политички диспечери корупције

Читаву деценију Србија не да није у стању да корупцију свог јавног сектора сведе на прихватљиву меру, већ назадује па подаци убедљиво демантују политичаре који се заклињу да је борба против „културе мита” један од њихових приоритета.

Србија је по индексу перцепције корупције на 96. месту од 180 земаља и територија са индексом 38. Другу годину заредом то је најлошији резултат у последњих десет година, показује Глобални индекс перцепције корупције 2021. који је објавио Транспаренси интернешнел.

Светска банка оценила је Србију као земљу са високим степеном корупције, док је Међународна агенција која се бави спречавањем прања новца и финансирања тероризма 2018. Србију годину и по дана држала на црној листи. У последњем извештају Европске комисије за западни Балкан, који сем хладних података укључује и политичке трендове, констатује се да је корупција нашироко присутна.

Читав регион је, на скали на којој бројка 100 означава државе без корупције, са скором од 39,8 поена испод светског просека од 43 и далеко испод просека ЕУ који износи 64 поена. Словенија са 57 поена, Црна Гора са 46 и Хрватска са 47 имају индекс изнад глобалног просек. Сви остали су испод: Северна Македонија и Косово 39, Босна и Херцеговина и Албанија 35.

Обичном грађанину Србије не требају међународне бројке. Према резултатима истраживања о перцепцији грађана о напорима у борби против корупције за 2021.  рађеног у оквиру Пројекта за одговорну власт УСАИД-а, више од половине испитаника верује да је у Србији корупција веома распрострањена, а више од трећине мисли да је дошло до пораста корупције у протеклих 12 месеци.

Грађани на својој кожи осећају како изгледа када се ситна корупција ушанчи у друштву, од шалтерских службеника до медицинских техничара и саобраћајаца на улици. Свако од њих ће одмах саставити листу „најрањивијих” на корупцију: правосуђе, здравство, државна управа, полиција, локална самоуправа, просвета, царина.

Тако то изгледа када корупција од врхова власти и правосуђа настави да се спушта вертикалом, преко владиних агенција и јавних предузећа до локалних велможа. У Србији ниједна власт није желела транспарентни закон о финансирању политичких странака, што је исто као и поставити камен-темељац институционализованој корупцији која Србију по неким проценама кошта најмање милијарду евра годишње.

Та корупција баца тамну сенку на све успехе у изградњи Златног доба. Велике стране инвестиције обавијене су велом мистерије. Корупција одбија многе инвеститоре који нису спремни на такве аранжмане. У сваки километар ауто-пута уграђен је мито. Зашто су цене које плаћамо кинеским инвеститорима за изградњу ауто-пута веће готово за трећину у односу на конкуренте који нису изабрани?

Кинеске компаније нису једине. Политички диспечери су милионе евра скренули на слепе колосеке железница које се граде руским инвестицијама. Никада нису обелодањени сви детаљи великог концесионарског посла са француском фирмом око београдског аеродрома. Што су већи уговори, то је транспарентност мања.

Свака јавна набавка је више него сумњива. Корупција цене инфраструктурних инвестиција повећава за 20 или 30 процената. Афера има, али не и епилога. Ко штити узбуњиваче? Зар то није корупција?

Овако лоше стање, додатно погоршано пандемијом, најдиректније потврђује да власт слабих институција не може да буду брана корупцији. Сем реторичких обећања, не предузимају се конкретне мере да се обори ниво корупције. Недостатак „политичке воље”. И тако у континуитету од читаве деценије.

То време испуњено је снажним јачањем утицаја извршне власти на тужилаштва и судство, чиме је практично укинут сваки покушај разоткривање корупције. Посебно на високим нивоима где се обрћу стотине милиона евра.

Све то допринело је да Транспаренси интернешенел, чија истраживања имају глобални ауторитет, саопшти да Србију више не сматра демократском, већ земљом са хибридним режимом чија је влада постала озлоглашена по јаком утицају на медије, узнемиравању независних критичара и држању нефер избора.

Наши политичари дочекаће извештај, као и до сада, на нож. Завера. Искривљени подаци. Кратковиди и пристрасни истраживачи.

Корупција није, и не мора да буде саставни део наше „културе”, уобичајеног начина пословања или решавања свакодневних проблема. Ствара се утисак да развијено друштво истовремено може да буде коруптивно. „Док мислимо да уз корупцију земља може да се развија, ми смо на странпутици”, каже професор Економског факултета у Београду Дејан Шошкић.

Највећа очекивања грађани имају од председника који је најјача институција у земљи. Влада је тек на другом месту. Александра Вучића би неко на то морао да подсети.

Можда ће то бити Американци. Када је Џозеф Бајден прошлог јуна потписао извршну наредбу дозвољавајући додатне казнене мере у борби против корупције на западном Балкану, многи локални актери помислили су да излазак из сфере реторичких критика и опомена није ништа више него потреба да САД покажу своје појачано деловање.

Тек када је у нови тим америчких дипломатских специјалаца задужених да уведу више реда у подручје појачаних тензија, могло је да се наслути да ће политика санкција бити прво оружје извађено из политичког арсенала.

„Санкције нису примарно средство америчког ангажмана на западном Балкану, али имају ефекта и биће их још”, потврдио је у интервјуу за Глас Америке заменик помоћника америчког државног секретара и специјални изасланик за регион Габријел Ескобар уз оцену да је корупција главни проблем региона.

Американци намеравају да се озбиљно позабаве корупцијом која је несумњиво рак рана региона. Нагриза морал читавих друштава, разара поверење у институције државе, уништава правосуђе а стотине милиона евра убризгава у тајне партијске касе и приватне џепове оних на власти. Рачун се увек испоставља сиромашнима.