Politički dispečeri korupcije

Čitavu deceniju Srbija ne da nije u stanju da korupciju svog javnog sektora svede na prihvatljivu meru, već nazaduje pa podaci ubedljivo demantuju političare koji se zaklinju da je borba protiv „kulture mita” jedan od njihovih prioriteta.

Srbija je po indeksu percepcije korupcije na 96. mestu od 180 zemalja i teritorija sa indeksom 38. Drugu godinu zaredom to je najlošiji rezultat u poslednjih deset godina, pokazuje Globalni indeks percepcije korupcije 2021. koji je objavio Transparensi internešnel.

Svetska banka ocenila je Srbiju kao zemlju sa visokim stepenom korupcije, dok je Međunarodna agencija koja se bavi sprečavanjem pranja novca i finansiranja terorizma 2018. Srbiju godinu i po dana držala na crnoj listi. U poslednjem izveštaju Evropske komisije za zapadni Balkan, koji sem hladnih podataka uključuje i političke trendove, konstatuje se da je korupcija naširoko prisutna.

Čitav region je, na skali na kojoj brojka 100 označava države bez korupcije, sa skorom od 39,8 poena ispod svetskog proseka od 43 i daleko ispod proseka EU koji iznosi 64 poena. Slovenija sa 57 poena, Crna Gora sa 46 i Hrvatska sa 47 imaju indeks iznad globalnog prosek. Svi ostali su ispod: Severna Makedonija i Kosovo 39, Bosna i Hercegovina i Albanija 35.

Običnom građaninu Srbije ne trebaju međunarodne brojke. Prema rezultatima istraživanja o percepciji građana o naporima u borbi protiv korupcije za 2021.  rađenog u okviru Projekta za odgovornu vlast USAID-a, više od polovine ispitanika veruje da je u Srbiji korupcija veoma rasprostranjena, a više od trećine misli da je došlo do porasta korupcije u proteklih 12 meseci.

Građani na svojoj koži osećaju kako izgleda kada se sitna korupcija ušanči u društvu, od šalterskih službenika do medicinskih tehničara i saobraćajaca na ulici. Svako od njih će odmah sastaviti listu „najranjivijih” na korupciju: pravosuđe, zdravstvo, državna uprava, policija, lokalna samouprava, prosveta, carina.

Tako to izgleda kada korupcija od vrhova vlasti i pravosuđa nastavi da se spušta vertikalom, preko vladinih agencija i javnih preduzeća do lokalnih velmoža. U Srbiji nijedna vlast nije želela transparentni zakon o finansiranju političkih stranaka, što je isto kao i postaviti kamen-temeljac institucionalizovanoj korupciji koja Srbiju po nekim procenama košta najmanje milijardu evra godišnje.

Ta korupcija baca tamnu senku na sve uspehe u izgradnji Zlatnog doba. Velike strane investicije obavijene su velom misterije. Korupcija odbija mnoge investitore koji nisu spremni na takve aranžmane. U svaki kilometar auto-puta ugrađen je mito. Zašto su cene koje plaćamo kineskim investitorima za izgradnju auto-puta veće gotovo za trećinu u odnosu na konkurente koji nisu izabrani?

Kineske kompanije nisu jedine. Politički dispečeri su milione evra skrenuli na slepe koloseke železnica koje se grade ruskim investicijama. Nikada nisu obelodanjeni svi detalji velikog koncesionarskog posla sa francuskom firmom oko beogradskog aerodroma. Što su veći ugovori, to je transparentnost manja.

Svaka javna nabavka je više nego sumnjiva. Korupcija cene infrastrukturnih investicija povećava za 20 ili 30 procenata. Afera ima, ali ne i epiloga. Ko štiti uzbunjivače? Zar to nije korupcija?

Ovako loše stanje, dodatno pogoršano pandemijom, najdirektnije potvrđuje da vlast slabih institucija ne može da budu brana korupciji. Sem retoričkih obećanja, ne preduzimaju se konkretne mere da se obori nivo korupcije. Nedostatak „političke volje”. I tako u kontinuitetu od čitave decenije.

To vreme ispunjeno je snažnim jačanjem uticaja izvršne vlasti na tužilaštva i sudstvo, čime je praktično ukinut svaki pokušaj razotkrivanje korupcije. Posebno na visokim nivoima gde se obrću stotine miliona evra.

Sve to doprinelo je da Transparensi internešenel, čija istraživanja imaju globalni autoritet, saopšti da Srbiju više ne smatra demokratskom, već zemljom sa hibridnim režimom čija je vlada postala ozloglašena po jakom uticaju na medije, uznemiravanju nezavisnih kritičara i držanju nefer izbora.

Naši političari dočekaće izveštaj, kao i do sada, na nož. Zavera. Iskrivljeni podaci. Kratkovidi i pristrasni istraživači.

Korupcija nije, i ne mora da bude sastavni deo naše „kulture”, uobičajenog načina poslovanja ili rešavanja svakodnevnih problema. Stvara se utisak da razvijeno društvo istovremeno može da bude koruptivno. „Dok mislimo da uz korupciju zemlja može da se razvija, mi smo na stranputici”, kaže profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Dejan Šoškić.

Najveća očekivanja građani imaju od predsednika koji je najjača institucija u zemlji. Vlada je tek na drugom mestu. Aleksandra Vučića bi neko na to morao da podseti.

Možda će to biti Amerikanci. Kada je Džozef Bajden prošlog juna potpisao izvršnu naredbu dozvoljavajući dodatne kaznene mere u borbi protiv korupcije na zapadnom Balkanu, mnogi lokalni akteri pomislili su da izlazak iz sfere retoričkih kritika i opomena nije ništa više nego potreba da SAD pokažu svoje pojačano delovanje.

Tek kada je u novi tim američkih diplomatskih specijalaca zaduženih da uvedu više reda u područje pojačanih tenzija, moglo je da se nasluti da će politika sankcija biti prvo oružje izvađeno iz političkog arsenala.

„Sankcije nisu primarno sredstvo američkog angažmana na zapadnom Balkanu, ali imaju efekta i biće ih još”, potvrdio je u intervjuu za Glas Amerike zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara i specijalni izaslanik za region Gabrijel Eskobar uz ocenu da je korupcija glavni problem regiona.

Amerikanci nameravaju da se ozbiljno pozabave korupcijom koja je nesumnjivo rak rana regiona. Nagriza moral čitavih društava, razara poverenje u institucije države, uništava pravosuđe a stotine miliona evra ubrizgava u tajne partijske kase i privatne džepove onih na vlasti. Račun se uvek ispostavlja siromašnima.