Мислим да би се данас Хамлет договорио с Клаудијем

Када је у питању избор сценских јунака које ће тумачити, глумац Хаџи Ненад Маричић је непогрешив. Само што смо га премијерно видели у лику Доктора Ранка у представи „Нора ‒ луткина кућа”, према Ибзеновој драми, у режији Татјане Мандић Ригонат, у пробној сали матичног Народног позоришта у Београду ухватио се укоштац с Мијатом Тамнавцем, јунаком Синише Ковачевића у комаду „Године врана”.

Хаџи Ненад Маричић познат је и по томе што је одиграо насловну улогу у представи „Хенри Шести” у лондонском Глоб театру, али и премијеру дела „Плуто” у театру у Епидауру. Иза њега је и аудио-књига „Шекспирови сонети”, која је ушла у библиотечки фонд САНУ.

Која то линија „Године врана” спаја с нашом стварношћу?

Балкан и његови немири. Можда  када би се сва драмска дела о овом географском простору сакупила у један дугачак роман, засигурно би му одговарао назив оног наслова чувене збирке мисли Фернанда Песоe „Књига неспокоја, илити немира”. Да бисмо освојили мир у будућим вековима, морамо да ратујемо са оним прошлим, у којима су извори наших страдања. Зато је драма Синише Ковачевића веома одважан подухват да се сценским, позоришним средствима говори о једном тренутку наше историје који је готово заборављен. Сукоб два веома различита света, аустроугарског и српског, која су супротстављена у овом комаду, носи архетипски конфликт што подсећа на обрачун Креонта и Антигоне. У таквој немогућности да се дође до разума и помирења трагично разрешење постаје вечно. Остаје на нама и будућим нараштајима да то клупко размрсимо и, корак по корак и стрпљиво, стварамо неки бољи свет.

Кроз какав процес рада и пропитивања пролазите спремајући лик официра Мијата Тамнавца, школованог у Француској?

Тај глумачки задатак допао је Бојану Кривокапићу и мени јер су предвиђене две поделе. Обојица ћемо тумачити овај захтеван лик, па је процес уједно и занимљивији. Тамнавац је од оних који нису могли да се помире с новонасталом ситуацијом после Првог светског рата, у којој победници стварају државу с побеђенима, тачније са онима који су одговорни за смрт његових најближих. Мијат Тамнавац је представник, или боље рећи пример, већ заборављеног Београда, оног непокореног, некомпромисног, до краја слободарски настројеног, који као да је са свим оним порушеним зградама, у небројеним бомбардовањима и рушењима, заувек нестао. Мој уметнички циљ је да оживим таквог официра, школованог на универзитетима у Француској, повратника са Солунског фронта, ратног победника пораженог у миру, којем су дата реч и част важније од освете.

Које дилеме су вас мучиле при осликавању свих нијанси Ибзеновог Доктора Ранка?

Када говоримо о Ибзену, подразумевамо снагу и значај тема којима он и даље мења друштво, али главни задатак редитеља и глумаца јесте пронаћи онај уметнички израз који ће данас на вешт начин изненадити публику. У том смислу Тања Мандић Ригонат успела је да у раду са уметничким ансамблом превазиђе временску дистанцу и да комад који је изазвао много полемика у другој половини 19. века поново учини актуелним. Савремени израз у игри ансамбла био је императив, али чини ми се да је наша глумачка, насушна потреба да усмеримо театар ка суштини, оној коју смо откривали још док смо студирали факултет драмских уметности, дала основни тон овом позоришном чину.

Доктор Ранк је, у нашој верзији „Норе”, симбол оне смрти која нас ових година окружује. Када застанемо на тренутак, схватимо да нисмо стигли да се опростимо са онима који су нас прерано напустили јер нам је ритам живота, којем смо се тако наивно, широких руку препустили, одузео оне тихе тренутке слободе у којима чујемо шум ветра, сопствени откуцај срца, уздах драгог нам пријатеља. Ћутати о смрти и то истовремено бити био је тежак изазов који је захтевао необично посвећење. Редитељка нам је помогла у томе, упорно и стрпљиво гонећи нас да побеђујемо из дана у дан сами себе. Хвала јој на томе.

Проблеми малог човека вечна су тема. До каквих спознаја сте дошли трагајући на том путу у представи „Нора”?

Слобода није само револуција или кидање ланаца. Постоји нешто скривено у реченицама које управо изговара лик који играм, Доктор Ранк. Најснажнији пишчев крик када главној јунакињи говори да слободно каже оно што мисли јесте и основна порука драме. Слобода се мора живети. Она јесте живот. У супротном је ропство. Неразумљиво је да људи сами себи укидају слободу.

На многе начине човек себе неуморно спутава. Неке будуће револуције биће само последице наших дугогодишњих немоћи и слабости. „Нора” је у 21. веку прича о човековом трагичном пристанку на ропство. У западној култури влада неспокој и сви дубоко осећају да им нешто снажно недостаје.

Иза вас је и цео спектар сценских јунака: Стеван Вучић, Јан, Хенри Шести, Шербулић, Милисав, Индустријалац… Која нит вас спаја с њима?

Проживљено искуство с публиком. Играо сам на великим и значајним сценама у Европи и осећај је увек био исти. Неки необичан живот одигра се пред очима гледалаца и то остане у нама као трен, попут игре лептира која се догоди пред дечјим очима и нестане заувек, али дух озари лепотом самог постојања. Ти ликови су живели и живе заиста. Они су стварни.

Колико је комплексно тумачити историјске јунаке?

Неопходно је добро познавати време у којем је комад настао, а потом и ово наше време, како би тај историјски јунак имао свој истински разлог зашто је на сцени. Задатак позоришта је да друштво у којем живимо мења набоље. У томе нам најснажније помажу управо она драмска дела која својом радњом и историјским ликовима подсећају на наше време. Данас би, на пример, Ричард Трећи морао више да говори о онима који су спремни да тргују сопственом чашћу, што због страха што због користи, него о самом зликовцу ког је Шекспир описао.

Комплексни задатак је данас понајвише изазов за редитеље. О коме данас да говори позориште – о онима који су народу нашли цену или пак о онима који су за ту цену спремни да продају и сопствено име? Питање је сад! Мислим да би се данас Хамлет договорио с Клаудијем. Да. Баш тако. А остало? „Остало је ћутање.”

Сведоци смо најезде серија. Који је разлог томе? Како видите будућност позоришта с обзиром на то да се годинама бавите и педагошким радом?

Разлози за оволики број серија су многобројни, али пре свега је то ритам данашњег тржишта. Хиперпродукција. Видели смо да то и није тако лоше јер смо богатији за неколико сјајних телевизијских остварења. Пре свега мислим на екранизације најзначајнијих дела из српске књижевности. Верујем да је то најбољи пут, уколико желимо да обогатимо нашу културу и представимо је другима ван нашег подручја. Позориште ће остати тамо где је и било последњих две и по хиљаде година. Нове генерације ће га носити на леђима као и ми досад. Наши студенти су недавно на испиту говорили текстове из античких трагедија и сви ти стихови деловали су веома живо, као да су баш тог дана написани. Млади су деловали снажно, њихова глума, сузе и јауци били су уверљиви упркос чињеници да су их писали Есхил, Софокле и Еурипид пре више од два миленијума. Позориште је једно велико чудо јер је одраз недокучиве нам тајне, јер је огледало живота.