Mislim da bi se danas Hamlet dogovorio s Klaudijem

Kada je u pitanju izbor scenskih junaka koje će tumačiti, glumac Hadži Nenad Maričić je nepogrešiv. Samo što smo ga premijerno videli u liku Doktora Ranka u predstavi „Nora ‒ lutkina kuća”, prema Ibzenovoj drami, u režiji Tatjane Mandić Rigonat, u probnoj sali matičnog Narodnog pozorišta u Beogradu uhvatio se ukoštac s Mijatom Tamnavcem, junakom Siniše Kovačevića u komadu „Godine vrana”.

Hadži Nenad Maričić poznat je i po tome što je odigrao naslovnu ulogu u predstavi „Henri Šesti” u londonskom Glob teatru, ali i premijeru dela „Pluto” u teatru u Epidauru. Iza njega je i audio-knjiga „Šekspirovi soneti”, koja je ušla u bibliotečki fond SANU.

Koja to linija „Godine vrana” spaja s našom stvarnošću?

Balkan i njegovi nemiri. Možda  kada bi se sva dramska dela o ovom geografskom prostoru sakupila u jedan dugačak roman, zasigurno bi mu odgovarao naziv onog naslova čuvene zbirke misli Fernanda Pesoe „Knjiga nespokoja, iliti nemira”. Da bismo osvojili mir u budućim vekovima, moramo da ratujemo sa onim prošlim, u kojima su izvori naših stradanja. Zato je drama Siniše Kovačevića veoma odvažan poduhvat da se scenskim, pozorišnim sredstvima govori o jednom trenutku naše istorije koji je gotovo zaboravljen. Sukob dva veoma različita sveta, austrougarskog i srpskog, koja su suprotstavljena u ovom komadu, nosi arhetipski konflikt što podseća na obračun Kreonta i Antigone. U takvoj nemogućnosti da se dođe do razuma i pomirenja tragično razrešenje postaje večno. Ostaje na nama i budućim naraštajima da to klupko razmrsimo i, korak po korak i strpljivo, stvaramo neki bolji svet.

Kroz kakav proces rada i propitivanja prolazite spremajući lik oficira Mijata Tamnavca, školovanog u Francuskoj?

Taj glumački zadatak dopao je Bojanu Krivokapiću i meni jer su predviđene dve podele. Obojica ćemo tumačiti ovaj zahtevan lik, pa je proces ujedno i zanimljiviji. Tamnavac je od onih koji nisu mogli da se pomire s novonastalom situacijom posle Prvog svetskog rata, u kojoj pobednici stvaraju državu s pobeđenima, tačnije sa onima koji su odgovorni za smrt njegovih najbližih. Mijat Tamnavac je predstavnik, ili bolje reći primer, već zaboravljenog Beograda, onog nepokorenog, nekompromisnog, do kraja slobodarski nastrojenog, koji kao da je sa svim onim porušenim zgradama, u nebrojenim bombardovanjima i rušenjima, zauvek nestao. Moj umetnički cilj je da oživim takvog oficira, školovanog na univerzitetima u Francuskoj, povratnika sa Solunskog fronta, ratnog pobednika poraženog u miru, kojem su data reč i čast važnije od osvete.

Koje dileme su vas mučile pri oslikavanju svih nijansi Ibzenovog Doktora Ranka?

Kada govorimo o Ibzenu, podrazumevamo snagu i značaj tema kojima on i dalje menja društvo, ali glavni zadatak reditelja i glumaca jeste pronaći onaj umetnički izraz koji će danas na vešt način iznenaditi publiku. U tom smislu Tanja Mandić Rigonat uspela je da u radu sa umetničkim ansamblom prevaziđe vremensku distancu i da komad koji je izazvao mnogo polemika u drugoj polovini 19. veka ponovo učini aktuelnim. Savremeni izraz u igri ansambla bio je imperativ, ali čini mi se da je naša glumačka, nasušna potreba da usmerimo teatar ka suštini, onoj koju smo otkrivali još dok smo studirali fakultet dramskih umetnosti, dala osnovni ton ovom pozorišnom činu.

Doktor Rank je, u našoj verziji „Nore”, simbol one smrti koja nas ovih godina okružuje. Kada zastanemo na trenutak, shvatimo da nismo stigli da se oprostimo sa onima koji su nas prerano napustili jer nam je ritam života, kojem smo se tako naivno, širokih ruku prepustili, oduzeo one tihe trenutke slobode u kojima čujemo šum vetra, sopstveni otkucaj srca, uzdah dragog nam prijatelja. Ćutati o smrti i to istovremeno biti bio je težak izazov koji je zahtevao neobično posvećenje. Rediteljka nam je pomogla u tome, uporno i strpljivo goneći nas da pobeđujemo iz dana u dan sami sebe. Hvala joj na tome.

Problemi malog čoveka večna su tema. Do kakvih spoznaja ste došli tragajući na tom putu u predstavi „Nora”?

Sloboda nije samo revolucija ili kidanje lanaca. Postoji nešto skriveno u rečenicama koje upravo izgovara lik koji igram, Doktor Rank. Najsnažniji piščev krik kada glavnoj junakinji govori da slobodno kaže ono što misli jeste i osnovna poruka drame. Sloboda se mora živeti. Ona jeste život. U suprotnom je ropstvo. Nerazumljivo je da ljudi sami sebi ukidaju slobodu.

Na mnoge načine čovek sebe neumorno sputava. Neke buduće revolucije biće samo posledice naših dugogodišnjih nemoći i slabosti. „Nora” je u 21. veku priča o čovekovom tragičnom pristanku na ropstvo. U zapadnoj kulturi vlada nespokoj i svi duboko osećaju da im nešto snažno nedostaje.

Iza vas je i ceo spektar scenskih junaka: Stevan Vučić, Jan, Henri Šesti, Šerbulić, Milisav, Industrijalac… Koja nit vas spaja s njima?

Proživljeno iskustvo s publikom. Igrao sam na velikim i značajnim scenama u Evropi i osećaj je uvek bio isti. Neki neobičan život odigra se pred očima gledalaca i to ostane u nama kao tren, poput igre leptira koja se dogodi pred dečjim očima i nestane zauvek, ali duh ozari lepotom samog postojanja. Ti likovi su živeli i žive zaista. Oni su stvarni.

Koliko je kompleksno tumačiti istorijske junake?

Neophodno je dobro poznavati vreme u kojem je komad nastao, a potom i ovo naše vreme, kako bi taj istorijski junak imao svoj istinski razlog zašto je na sceni. Zadatak pozorišta je da društvo u kojem živimo menja nabolje. U tome nam najsnažnije pomažu upravo ona dramska dela koja svojom radnjom i istorijskim likovima podsećaju na naše vreme. Danas bi, na primer, Ričard Treći morao više da govori o onima koji su spremni da trguju sopstvenom čašću, što zbog straha što zbog koristi, nego o samom zlikovcu kog je Šekspir opisao.

Kompleksni zadatak je danas ponajviše izazov za reditelje. O kome danas da govori pozorište – o onima koji su narodu našli cenu ili pak o onima koji su za tu cenu spremni da prodaju i sopstveno ime? Pitanje je sad! Mislim da bi se danas Hamlet dogovorio s Klaudijem. Da. Baš tako. A ostalo? „Ostalo je ćutanje.”

Svedoci smo najezde serija. Koji je razlog tome? Kako vidite budućnost pozorišta s obzirom na to da se godinama bavite i pedagoškim radom?

Razlozi za ovoliki broj serija su mnogobrojni, ali pre svega je to ritam današnjeg tržišta. Hiperprodukcija. Videli smo da to i nije tako loše jer smo bogatiji za nekoliko sjajnih televizijskih ostvarenja. Pre svega mislim na ekranizacije najznačajnijih dela iz srpske književnosti. Verujem da je to najbolji put, ukoliko želimo da obogatimo našu kulturu i predstavimo je drugima van našeg područja. Pozorište će ostati tamo gde je i bilo poslednjih dve i po hiljade godina. Nove generacije će ga nositi na leđima kao i mi dosad. Naši studenti su nedavno na ispitu govorili tekstove iz antičkih tragedija i svi ti stihovi delovali su veoma živo, kao da su baš tog dana napisani. Mladi su delovali snažno, njihova gluma, suze i jauci bili su uverljivi uprkos činjenici da su ih pisali Eshil, Sofokle i Euripid pre više od dva milenijuma. Pozorište je jedno veliko čudo jer je odraz nedokučive nam tajne, jer je ogledalo života.