Срећа је играти различите стилове

Желим да играм све док уживам и осећам да то могу да радим са жељеним квалитетом. Имам велика очекивања од себе. Постигла сам готово све што сам желела иако много тога нисам планирала, каже Лусија Лакара, врхунска шпанска балерина која је 14 година играла и водила Минхенски државни балет (од 2002. до 2016). После тога се у 41. години одлучила за статус слободног уметника и постала стални гост у три европске трупе, и то у Балету Дортмунд, ансамблу Виктора Уљатеа у Мадриду и трупи Расела Малифанта.

У младости се Лусија Лакара школовала у Сан Себастјану, а затим код Виктора Уљатеа у Мадриду, да би са само 15 година постала чланица његове трупе, дебитујући у Баланшиновом комаду „Алегро бриљанте”. После четири сезоне проведене у овој трупи добија ангажман као првакиња у Балету Марсеја, код чувеног Ролана Петија. Током 1997. године наставља каријеру у Балету Сан Франциска, а потом следи долазак у Минхенски државни балет 2002. Те сезоне добија награду „Нижински”, док неколико месеци касније постаје лауреаткиња награде „Беноа” за уметничку игру, и то за улогу Татјане у Кранковом „Оњегину”. У Санкт Петербургу је 2011. именована за балерину деценије.

Данас је Лусија Лакара балетска звезда која гостује на најбољим светским сценама, а недавно је с партнером Метјуом Голдингом, основала продукцијску кућу. Наша публика моћи ће да ужива у игри Лусије Лакаре баш с Метјуом Голдингом у делу „Фордландија” Театра Дортмунд, коју потписује више кореографа, 17. марта у 20 часова у Мадлениануму, на 19. Београдском фестивалу игре, који се одржава у Србији од 16. марта до 12. априла.

– „Фордландију” је поставило четворо кореографа: Ана Хоп, Јуриј Посоков, Хуанхо Аркез и Кристофер Вилдон, а настала је из потребе да сањамо. Затварање у пролеће 2020. године шокирало нас је и навело да измислимо „Фордландију”, за коју смо тих дана живели. Стварање у необичном простору свог дома, преко различитих видео-платформи, давало нам је кисеоник који нам је био потребан током изолације. Ти разговори и вежбање у скученом простору, а затим планирање премијере и гостовања понудили су довољно разлога да верујемо да ће се ствари поправити – каже Лусија Лакара. И додаје да је ово њена прва представа у којој сцену дели искључиво с Метјуом Голдингом.

– Раније смо били партнери само у великим класичним репертоарским остварењима. Међутим, обоје смо пре пандемије сарађивали са два кореографа, Јуријем Посоковом и Аном Хоп. И било нам је забавно јер су њих двоје два света. Потпуно различити уметници и кореографи. Веровали смо да кроз разноврсне стилове можемо боље да изразимо осећање удаљености и жеље да се поново састанемо, користећи различита гледишта и језике. Зато смо позвали четири кореографа која поседују особене поетике. У представи има много аудио-визуелних пројекција које нас прате током извођења. Снимци када сам ја на сцени углавном су начињени у мом граду Зумаји у Шпанији, док су други, на којима је Метју, настали у Холандији, у шуми или на плажи – каже наша саговорница.

О Србији и Београдском фестивалу игре искрено наводи да она у нашу земљу стиже први пут и да је веома узбуђена због тога:

– Велика је мотивација за играча да наступа у новом позоришту, граду и земљи јер је дивно имати могућност да допрете до различитих људи. О Београдском фестивалу игре чула сам много позитивних коментара и критика. То је велика европска манифестација и драго ми је да смо њен део.

О плановима и омиљеним улогама наша саговорница истиче да тренутно не наступа само с „Фордландијом” већ и с другом представом „У тишини ноћи”, коју као кореограф потписује Голдинг. Њихова сарадња тако добро тече да сада припремају и трећи комад под називом „Изгубљена писма”. Премијера је крајем ове године.

О различитим стиловима и трајању активне играчке каријере Лусија Лакара за крај каже:

– Прелазак са класичног на неокласични стил или савремену игру пун је изазова. Срећа је играти различите стилове, а то је занимљив пртљаг и помаже да креирате сопствени идентитет. Никад нисам желела да будем заробљена ни у једном стилу игре, ствар је личне одговорности да то не дозволите. Уметник мора стално да излази из зоне комфора преиспитујући се кроз озбиљне и храбре експерименте. Играч може имати дугу каријеру, ако је планира интелигентно. Не можете очекивати да на исти начин играте балет са 20, 30 и 40 година. Морате се прилагођавати и развијати. Силви Гилем сматрам примером јер је наступала до своје 51. године и била је савршенство у ономе што је радила.