Како да не буде крађе на изборима

У Србији је обичај да се после сваких избора појављују примедбе да су избори покрадени, „да су се листићи лопатама убацивали у бирачку кутију” за рачун победника, да је у последњем сату изборног дана „нагло скочила излазност”, да су чланови владајуће странке натерани да гласају тако што морају да фотографишу гласачки листић с личном картом, да се често на изборима примењује „бугарски воз” и да су фалсификовани записници. Тим поводом се организују протести, демонстрације, парадно ношење џакова с фалсификованим листићима и слични игрокази. Код нас једноставно не постоје нормални избори.

Неке од ових неправилности могу се ефикасно предупредити.

Фотографисање испуњеног гласачког листића с личном картом гласача може се једноставно спречити. При доласку на гласачко место лична карта се предаје члану бирачког одбора, који је задржава, а када бирач убаци листић у гласачку кутију – лична карта се враћа. На тај начин уцењени чланови партије били би ослобођени страха од освете, њима лично, члановима породице или рођацима, зато што су гласали по својој савести, односно не би били приморани да гласају за своју странку, а куповина гласова били би онемогућена. Овај поступак не кошта ништа, а да ли ће се примењивати или не – зависи од власти.

Мало другачија ситуација је са спречавањем „бугарског воза”. Ту би у сва гласачка места и саме гласачке листиће требало уложити новац којим би се спречила и теоретска могућност организовања „бугарског воза” – када се гласачки листићи износе ван гласачке просторије и касније, са заокруженим редним бројем на листићу, поново уносе и убацују у гласачку кутију. Основа овог система било би обележавање гласачких листића чипом или на неки други читљив начин, којим би била омогућена детекција гласачког листића одговарајућим техничким уређајима. Наравно, други, и вероватно много компликованији и скупљи део био би технички уређај за детекцију гласачких листића, који би био постављен на улазу у просторију у којој се гласа. Систем би био сличан уређајима који се налазе у институцијама и служе за откривање метала, систему који се примењује у неким продавницама за спречавање изношења робе која није плаћена или систему који се примењује за аутоматску наплату путарине. У просторију за гласање унели би се гласачки листићи, с почетком гласања укључио би се систем за детекцију, тако да би уређај, било звуком, било светлосно, сигнализирао изношење/уношење гласачког листића и тиме спречио реализацију „бугарског воза”, а самим тим и „намештање” изборне воље грађана. Уређај за детекцију гласачких листића требало би да буде такав да се и оптички види да је укључен – да ради, а да се искључује по завршетку гласања. Ово би требало да буде „домаћи задатак” за младе ИТ стручњаке – да смисле што ефикаснији и што јефтинији систем за контролу изношења/уношења гласачких листића.

„Убацивање листићи лопатама у бирачку кутију”, спречавање појаве да у последњем сату изборног дана „нагло скочи излазност” и спречавање фалсификовања записника зависи од чланова бирачког одбора и независних контролора, па би требало прописати да свако бирачко место обавезно мора да има контролора (и његовог заменика), који би на гласачком месту био од почетка до краја гласања, за време пребројавања гласова и сачињавања записника. Контролоре би именовало неко независно тело. До сада се као поуздан контролор, мада не на свим бирачким местима, појављивао Центар за истраживање, транспарентност и одговорност – ЦРТА, па би при расписивању избора овај центар требало институционално да добије право да за сва бирачка места одреди контролоре и њихове заменике, а регрутовао би их од грађана који би се добровољно јавили на позив за овај посао и за које би била организована посебна обука. Контролор би имао право да потписује званични записник и то би била гаранција исправности гласачког поступка и веродостојности записника.

Душан Р. Мирковић,
Оџаци