Енциклопедија у глави

Стално место у расправама на тему књижевног превођења јесте истицање потребе да књижевна дела преводе они који се професионално баве баш овом врстом уметности. Најчешће се притом истиче језички аспект – колико је неопходно одлично познавати оба језика, и онај са кога се преводи и онај на који се преводи, колико је потребно имати дара за решавање игара речима, како је битно одабрати исправан регистар, колико је, на крају крајева, неопходно имати чистог књижевног дара како би се текст на једном језику пренео на други језик и притом рекло „готово исто”. И с правом, будући да је то свакако услов sine qua non, без кога истинског, квалитетног превођења нема.

Постоји, међутим, још један подједнако важан аспект: оно што се традиционално назива широком општом културом, или чак енциклопедијским знањем. Свако дело захтева познавање, у већој или мањој мери, одређеног скупа информација које је аутор уплео у ликове, ситуације, атмосферу, једном речју – контекст свога дела. То могу бити информације везане, на пример, за одређени историјски период у датој земљи где се дешава радња, појединости везане за одређену професију којом се бави неки лик, за неке обичаје дате популације и слично. Посебну компликацију овде представља чињеница да неке од тих информација примарним читаоцима – савременицима и сународницима аутора представљају пасивно знање, нешто што се само по себи подразумева у културном миљеу њихове реалности. Ту се преводилац суочава са дилемом о томе да ли је и када потребно писати напомене преводним читаоцима или треба да има поверења у то да ће сами схватити о чему је реч.

Други пример могла би бити дела која је аутор читао и која или директно цитира или парафразира, или евоцира на неки други начин. Преводиоцу је ту потребно да за почетак сам успе да препозна о ком делу ког аутора је реч, да зна или да провери је ли то дело већ превођено и да с тим у складу третира референцу.

И шта је сада преводиоцу чинити? Потребно је да се држи оне старе народне мудрости и да се учи док је жив. Свако ново дело је прилика да се нека нова област истражи, нешто ново открије, нешто старо и заборављено обнови или пак неко знање прошири. И потребна је искреност према себи самом, да не приступа са ставом да зна све о свему, него да за све непознато или недовољно познато одвоји време и вољу да то истражи, барем у оној мери у којој је то потребно за превод на ком тренутно ради. Али и да буде захвалан на прилици коју је добио да обогати сопствену унутрашњу ризницу знања. Због тога не може тек свако, ма колико добро познавао језике потребне за одређени превод, да се лати тог посла, и лепог и тешког у подједнакој мери.

А шта ће нам, на крају, бити потребно из тог широког спектра знања које смо сакупили, те личне енциклопедије у нашој глави? Зависи од контекста.

Књижевни преводилац са италијанског, енглеског, француског и латинског језика