Тонови и боје прошлости

Када мину и окрајци лета, неретко засија можда и оно најбајније, ранојесење сунце. Међутим, убрзо дођу и дани сасвим другачији, сиви, у којима се смењују киша и ветар. Па и магла. А у октобру на универзитету почињу и бројније обавезе. У једном таквом – метеоролошки и према расположењу „никаквом” периоду – има томе већ скоро четири деценије – реших да побегнем из Београда на неколико дана у одсуству радних обавеза. Моја девојка тих недеља беше са сестром у иностранству, родитељи и нана отпутоваше у завичај – тако да ми се останак у престоници за радним столом уроњеном у правничке књиге, учини још тегобнијим. Био сам ономад некако отуђен, празан и безвољан. Меланхоличан и потиштен. Тог октобарског четвртка заврших факултетске часове и, с већ припремљеном путном торбом, кренух. У одмакли сутон, с првим капима кише. Циљ – војвођанско газдинство с великом ергелом, чувена „Зобнатица” крај Бачке Тополе, хотел „Јадран”. Пут до Новог Сада, па затим старим суботичким друмом преко Фекетића.

По мраку, клизавим коловозом, занимљив, не и лак правац. Уморан и напет, концентрацију ми је одржавала Шопенова „Полонеза” у Ас-дуру, оп. 53 коју сам пустио неколико пута узастопце на касетофону. Као и Чајковски –Концерт за клавир и оркестар у б молу. Почех  полако да се опуштам и вратише ми се бар трунчице  оптимизма у започетој самоћи. Лепа надања због очекиваног одмора и промене средине.

После нешто мање од два часа вожње стигох на готово пуст паркинг хотела. Тамо се налазила само једна постарија „лада”. Под окриљем зобнатичког зеленила које се преливало у жуто и црвено. Преузех већ резервисани смештај – био сам тô вече једини гост. („Лада” је била рецепционарова.) Драги госн Ђоле, директор хотела кога сам одраније познавао, дао ми је на коришћење најбољу собу. На спрату, с погледом на центар околног парка. Нисам се плашио, но мир и тишина који су ме окруживали – уз само повремене звуке, тачније неко благо шуштање птица (тако сам процењивао) – беху својеврсни шок спрам београдске вреве. Тај призор с прозора, као и сенка зграде у којој сам боравио под слабим осветљењем, призваше ми у сећање давнашњи сјајни словеначки филм „Страх, режисера Матјажа Клопчича” с плејадом великих југословенских глумаца. Повечерах на бачки начин и после кратке шетње поред хотела и оближњег депанданса вратих се у собу, препустивши се „наручју” особене белетристике – „Складиштима” Данила Киша. Хармонија снажних пабирака живота, љубави, смрти, филозофије, политике. Драгуљи идеја, оцена, закључака, мотива и подстицаја. Кодификациона брижљиво сређена остава, нагомилана „резервна” енергија. Белетристичка ризница за сладокусце.

Неколико дана боравка уз доброћудне и љубазне домаћине, небо широке палете боја и нијанси, расна грла, уз отежњујућу језерску идилу, мали музеј – зрнца историје, славе, трофеја и легендарних победника коњских трка, као и мањеж – покривени простор за учење јахања и дресуру. Мали рај! Изврсни бачки кулинарски специјалитети, пробрана вина. Импресивни фазани у трави и на дрвећу. Ретки посетиоци. Посебно су ми пријале две активности: дуге медитативне шетње поред језера и обилазак коњских штала. Мирис те воде, јесењег растиња, опојног сена и предивних животиња које су се пресијавале од здравља и неге вредних радника.

У повратку за Београд, стадох код једног вулканизера у Бачкој Тополи да ми измери притисак у гумама „југића”. Таман кад сам изустио да насмејаном, већ оседелом „момку” прочитам – сасвим непотребно – прописане цифре на унутрашњој страни предњих врата аутомобила, он рече. „Не брините, бићете задовољни!” И бејах. Мала реченица, ситна услуга – значила ми је. За безбрижни повратак кући, путоказ кроз дословну и друштвену маглу која је малтене била и остала белег нашег балканског краја. Та магична реч „притисак”. И ваздушни и гравитациони и телесни, а и политички, друштвени. Као и онај емотивни, љубавни. Ваља да буде одмерен, не умерен, а ни слаб, ни прејак. Но, онај потоњи је најчешће тешко обуздати.

Поента ове приче није толико у сâмом путовању, колико у проналажењу изгубљеног спокојства. У дистанци, у „стајању на лопту”. У хармонији с поново откривеним, потврђеним дахом и духом природе, неког другог и другачијег „споријег света”, не тако далеко од нас. Који нажалост често и не стижемо да приметимо. Од нервозе, од журбе, спољне и оне унутарње. Направити – макар за који дан – активни отклон од градског убитачног ритма, буке, загађења, па и мноштва људи. Од саобраћаја, од свакодневних разноврсних „снабдевања”, од сопствене струке и дневне политике. Од медија, од навале информација, од „црнила” бројки, сурове статистике. Да бисмо се суштински „вратили себи”, с мало филозофског приступа збиљи и позитивних мисли у доколици. Уз прекрасну музику пејзажа. Па да се након тога „пробудимо” отпорнији и отворенији, с више жара и капацитета за пријатељство и љубав, за дружења. И за посао, дакако. Да опет будемо онамо и са онима од којих смо се привремено одвојили, раста(ви)ли.

Но, може ли се наћи нешто слично, ментално дубински окрепљујуће – сада и око нас? Да ли има шансе да се уопште негде склонимо од актуелних силних пошасти – здравствених политичких, материјалних? Ипак, биће да је поштеније и мудрије да се с њима суочимо, да им се супротставимо! Не умрети пре стварне смрти када смо још живи а свесни да практично не постојимо, или бар више ништа не представљамо. Јер, нарочито, као да више „нема љубави, ко зна где је нестала. А тамо где ње нема, нема ни смисла” (Михајло Пантић, Писмо из 1999./По Андрићу/, из књиге „Ако је то љубав”). „Остати усправан, тô је можда био једини радикални императив” (Карин Туил, „Људска посла”).

П. С. Не усуђујем се да одем до газдинства. Страхујем да је због дебелих наслага протеклог времена много тога другачије. И у мени сâмом, ако би се тамо опет истински, до сржи сагледао. „Несрећни људи се међусобно препознају” (Карин Туил). А „моје љубави имају везе само са прошлошћу” (Милош Црњански, „Код Хиперборејаца”).

Професор Правног факултета у Београду