Tonovi i boje prošlosti

Kada minu i okrajci leta, neretko zasija možda i ono najbajnije, ranojesenje sunce. Međutim, ubrzo dođu i dani sasvim drugačiji, sivi, u kojima se smenjuju kiša i vetar. Pa i magla. A u oktobru na univerzitetu počinju i brojnije obaveze. U jednom takvom – meteorološki i prema raspoloženju „nikakvom” periodu – ima tome već skoro četiri decenije – reših da pobegnem iz Beograda na nekoliko dana u odsustvu radnih obaveza. Moja devojka tih nedelja beše sa sestrom u inostranstvu, roditelji i nana otputovaše u zavičaj – tako da mi se ostanak u prestonici za radnim stolom uronjenom u pravničke knjige, učini još tegobnijim. Bio sam onomad nekako otuđen, prazan i bezvoljan. Melanholičan i potišten. Tog oktobarskog četvrtka završih fakultetske časove i, s već pripremljenom putnom torbom, krenuh. U odmakli suton, s prvim kapima kiše. Cilj – vojvođansko gazdinstvo s velikom ergelom, čuvena „Zobnatica” kraj Bačke Topole, hotel „Jadran”. Put do Novog Sada, pa zatim starim subotičkim drumom preko Feketića.

Po mraku, klizavim kolovozom, zanimljiv, ne i lak pravac. Umoran i napet, koncentraciju mi je održavala Šopenova „Poloneza” u As-duru, op. 53 koju sam pustio nekoliko puta uzastopce na kasetofonu. Kao i Čajkovski –Koncert za klavir i orkestar u b molu. Počeh  polako da se opuštam i vratiše mi se bar trunčice  optimizma u započetoj samoći. Lepa nadanja zbog očekivanog odmora i promene sredine.

Posle nešto manje od dva časa vožnje stigoh na gotovo pust parking hotela. Tamo se nalazila samo jedna postarija „lada”. Pod okriljem zobnatičkog zelenila koje se prelivalo u žuto i crveno. Preuzeh već rezervisani smeštaj – bio sam tô veče jedini gost. („Lada” je bila recepcionarova.) Dragi gosn Đole, direktor hotela koga sam odranije poznavao, dao mi je na korišćenje najbolju sobu. Na spratu, s pogledom na centar okolnog parka. Nisam se plašio, no mir i tišina koji su me okruživali – uz samo povremene zvuke, tačnije neko blago šuštanje ptica (tako sam procenjivao) – behu svojevrsni šok spram beogradske vreve. Taj prizor s prozora, kao i senka zgrade u kojoj sam boravio pod slabim osvetljenjem, prizvaše mi u sećanje davnašnji sjajni slovenački film „Strah, režisera Matjaža Klopčiča” s plejadom velikih jugoslovenskih glumaca. Povečerah na bački način i posle kratke šetnje pored hotela i obližnjeg depandansa vratih se u sobu, prepustivši se „naručju” osobene beletristike – „Skladištima” Danila Kiša. Harmonija snažnih pabiraka života, ljubavi, smrti, filozofije, politike. Dragulji ideja, ocena, zaključaka, motiva i podsticaja. Kodifikaciona brižljivo sređena ostava, nagomilana „rezervna” energija. Beletristička riznica za sladokusce.

Nekoliko dana boravka uz dobroćudne i ljubazne domaćine, nebo široke palete boja i nijansi, rasna grla, uz otežnjujuću jezersku idilu, mali muzej – zrnca istorije, slave, trofeja i legendarnih pobednika konjskih trka, kao i manjež – pokriveni prostor za učenje jahanja i dresuru. Mali raj! Izvrsni bački kulinarski specijaliteti, probrana vina. Impresivni fazani u travi i na drveću. Retki posetioci. Posebno su mi prijale dve aktivnosti: duge meditativne šetnje pored jezera i obilazak konjskih štala. Miris te vode, jesenjeg rastinja, opojnog sena i predivnih životinja koje su se presijavale od zdravlja i nege vrednih radnika.

U povratku za Beograd, stadoh kod jednog vulkanizera u Bačkoj Topoli da mi izmeri pritisak u gumama „jugića”. Taman kad sam izustio da nasmejanom, već osedelom „momku” pročitam – sasvim nepotrebno – propisane cifre na unutrašnjoj strani prednjih vrata automobila, on reče. „Ne brinite, bićete zadovoljni!” I bejah. Mala rečenica, sitna usluga – značila mi je. Za bezbrižni povratak kući, putokaz kroz doslovnu i društvenu maglu koja je maltene bila i ostala beleg našeg balkanskog kraja. Ta magična reč „pritisak”. I vazdušni i gravitacioni i telesni, a i politički, društveni. Kao i onaj emotivni, ljubavni. Valja da bude odmeren, ne umeren, a ni slab, ni prejak. No, onaj potonji je najčešće teško obuzdati.

Poenta ove priče nije toliko u sâmom putovanju, koliko u pronalaženju izgubljenog spokojstva. U distanci, u „stajanju na loptu”. U harmoniji s ponovo otkrivenim, potvrđenim dahom i duhom prirode, nekog drugog i drugačijeg „sporijeg sveta”, ne tako daleko od nas. Koji nažalost često i ne stižemo da primetimo. Od nervoze, od žurbe, spoljne i one unutarnje. Napraviti – makar za koji dan – aktivni otklon od gradskog ubitačnog ritma, buke, zagađenja, pa i mnoštva ljudi. Od saobraćaja, od svakodnevnih raznovrsnih „snabdevanja”, od sopstvene struke i dnevne politike. Od medija, od navale informacija, od „crnila” brojki, surove statistike. Da bismo se suštinski „vratili sebi”, s malo filozofskog pristupa zbilji i pozitivnih misli u dokolici. Uz prekrasnu muziku pejzaža. Pa da se nakon toga „probudimo” otporniji i otvoreniji, s više žara i kapaciteta za prijateljstvo i ljubav, za druženja. I za posao, dakako. Da opet budemo onamo i sa onima od kojih smo se privremeno odvojili, rasta(vi)li.

No, može li se naći nešto slično, mentalno dubinski okrepljujuće – sada i oko nas? Da li ima šanse da se uopšte negde sklonimo od aktuelnih silnih pošasti – zdravstvenih političkih, materijalnih? Ipak, biće da je poštenije i mudrije da se s njima suočimo, da im se suprotstavimo! Ne umreti pre stvarne smrti kada smo još živi a svesni da praktično ne postojimo, ili bar više ništa ne predstavljamo. Jer, naročito, kao da više „nema ljubavi, ko zna gde je nestala. A tamo gde nje nema, nema ni smisla” (Mihajlo Pantić, Pismo iz 1999./Po Andriću/, iz knjige „Ako je to ljubav”). „Ostati uspravan, tô je možda bio jedini radikalni imperativ” (Karin Tuil, „Ljudska posla”).

P. S. Ne usuđujem se da odem do gazdinstva. Strahujem da je zbog debelih naslaga proteklog vremena mnogo toga drugačije. I u meni sâmom, ako bi se tamo opet istinski, do srži sagledao. „Nesrećni ljudi se međusobno prepoznaju” (Karin Tuil). A „moje ljubavi imaju veze samo sa prošlošću” (Miloš Crnjanski, „Kod Hiperborejaca”).

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu