Утицај пољопривреде на животну средину

Загађење животне средине природа не може да опрости. Ми правдамо своје неразумне поступке јер немамо вештину одговарајућег прилагођавања условима животне средине, каже Алвин Тофлер.

Иза комплетног енергетског сектора, пољопривреда се налази на другом месту загађивача животне средине уз учешће од 5,8 одсто и одувек је била еколошки деструктивна. У државама у којима постоје велике фарме крава, свиња и живине, пољопривреда у загађењу животне средине учествује са 15 одсто.

Највећа брига је производња хране, приликом које се неконтролисаним поступцима узрокује загађење животне средине, али и саме хране.

Сувише биљака и стоке по јединици површине представљају средину која погодује развоју болести и високој емисији штетних материја. На пример, у емисији метана индустрија учествује са 38 одсто, а пољопривреда са 10 одсто. Говедарство много утиче на емисију метана. Пошто смањење броја крава, које би изазвало мању производњу млека и меса, не можемо да прихватимо, стручњаци и одгајивачи имају обавезу да користе поступке који контролишу вишак метана и других штетних гасова у затвореном простору.

Истраживања српских стручњака упућују да производњу млека и меса можемо осигурати правилним коришћењем исхране: паша–сено, сенажа – силажа и зрно. Србија има око 550.000 хектара ливада и милион хектара пашњака, запуштених и мале продуктивне способности. Ипак, под принудом климатских промена, економије у производњи меса и млека, вратићемо се напуштеним и заборављеним травњацима. Они су извор хране за стоку, али и за очување животне средине.

Потребно је водити бригу о томе да у затвореном простору борави одговарајући број грла. Више грла од њиховог оптималног броја доводи до потребе за коришћењем антибиотика како би се одржало здравље животиња.

Неопходно је да и број биљака буде оптималан. Ако по јединици површине има превише биљака, узрочнике болести и штетне инсекте не можемо контролисати без пестицида.

Група стручњака преузела је одговорност за контролу биљних болести и штетних инсеката одговарајућим поступцима. И кад је реч о контроли објеката за одгој стоке приступ је сличан. Применом нових еко-поступака могуће је контролисати штетне патогене, вирусе и гасове (амонијак, сумпорна једињења, метан, фенолна једињења...). Зато се многе државе опредељују за уређење услова за одгој стоке на отвореном и коришћење поступака и материјала који помажу да са пољопривреде скинемо оптужбу да је она главни узрочник еколошких проблема.

Др Лука Радоја