Родољуб „старог кова”

Митови из прошлости, попут оних о победи Леониде и три стотине Спартанаца над стоструко бројнијом персијском војском у бици код Термопила или о златном есцајгу коришћеном на двору цара Душана, успели су да опстану до данас највећим делом захваљујући псеудоисторичарима и њиховој ненаучној „обради”, заправо лажирању чињеница.

Пут до истине показао се знатно мукотрпнији. Обарање заблуда у јавности неупоредиво је теже од ранијег подупирања (измишљених) легенди које су, поред осталог, имале и важну улогу у подстицању родољубља и националног јединства или очувању патријархалних вредности у друштву.

Један од историчара који су се храбро упустили у рушење таквих бајки је Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида. Он је и аутор три сјајне књиге из области популарне науке: ,,Митови српске историје” (2019), ,,Заблуде српске историје” (2020) и ,,Легенде светске историје” (2021).

Из њих, рецимо, сазнајемо да је Леонида додуше успео да заустави непријатеља, али је овај храбри чин био кратког даха и унапред је прихваћен као жртвовање једног броја Спартанаца ради очувања саме Спарте. Сазнајемо и да се на средњовековном српском двору јело као другде, углавном кашиком и прстима, а двозуба виљушка користила се за преношење меса с пладња у тањир.

– Захвалан сам на необично позитивном одјеку и подршци читалаца, као и на позиву издавача (,,Вукотић медија”) да се упустим у писање ове три збирке историјских есеја посвећених научној анализи најзначајнијих митова из традиције нашег, али и других народа. Историјска наука нема за циљ да се конфронтира миту или митологији, већ да научним методама разлучи танану нит која дели стварно од имагинарног. Тако објективније можемо да сагледамо и вреднујемо значајне личности и догађаје из прошлости и супротставимо се сваком покушају злоупотребе мита, који се огледа у веома штетној појави митоманије и псеудоисторије – наводи Ристић.

Додаје да је много разлога да с дужном пажњом и одговорношћу приступимо сазнавању и чувању националне митологије. У њој је, поред осталог, садржан и драгоцен елемент нашег идентитетског и културног наслеђа: митови су нашим прецима помагали да се изборе са страшним искушењима пред којима би се нашли.

Ристићеве књиге су за кратко време доживеле тираж од чак 20.000 примерака. У првој, „Митови српске историје” он преиспитује двадесет догађаја из наше националне повести од средњег века до 20. столећа, раздвајајући стварне чињенице од измишљених. Ово дело је екранизовано и ускоро би требало да се емитује у програму РТС.

Мит о „долини јоргована” и звонима Нотр Дама

Ту ћемо сазнати, рецимо, да Јелена Анжујска, жена српског краља Стефана Уроша Првог Великог (1243–1276), уопште није потицала из француске анжујске династије. Њена мајка је била из једне фламанско-француске породице, а отац војвода Срема и гроф од Ковина, па је и Јелена рођена у данашњем Срему. У Србију је стигла са севера, стога није постојала никаква „долина јоргована” дуж Ибра којом је наводно пропутовала, већ је реч о песничком изразу из истоимене збирке бајки Тиодора Росића.

Књижевна творевина је и ратни поклич „За крст часни и слободу златну”, из спева „Смрт Смаил-аге Ченгића”. Средином 19. века написао га је Иван Мажуранић, а ми га погрешно приписујемо српским средњовековним владарима, пре свих кнезу Лазару, који га је наводно изговорио пред Косовски бој.

У књизи и серијалу је „раскринкан” и мит о томе да су се после ове судбоносне битке, у част српских ратника, огласила звона париског Нотр Дама. Истина је да су звонила поводом једног другог сукоба с Турцима, који је 1395. на Ровинама повео угарски краљ Жигмунд Луксембуршки.

За Ристића, једног од наших водећих стручњака у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем, јавност се, међутим, заинтересовала и пре поменутих збирки. Успоставио је (2013) Национални дан књиге, 28. фебруар, и изборио се да се на Унескову листу светске културне баштине уврсте слава, стећци и телеграм којим је Аустроугарска објавила рат Србији 1914. Ово је био значајан допринос српској култури.

– То не видим као некакав мој успех, већ као резултат рада тима стручњака с којима сам радио и делио исти осећај посвећености и одговорности. У мени посебно драге и важне подухвате убрајам то што сам, у време када сам био на челу Народне библиотеке Србије, успео да у њене трезоре похраним заоставштину Десанке Максимовић, Јована Ћирилова, Рајка Максимовића, Миодрага Бате Кнежевића и других истинских великана – прича наш саговорник.

Подршка младим колегама

Убрзо након што је, прошле године, постао директор Музеја жртава геноцида, Ристић се нашао на друштвеним мрежама и то једним несвакидашњим поводом: запослио је младог колегу Мишу Анђелковића, који пре тога пола деценије није могао да нађе посао у струци. Анђелковић је радио као пастир у родном пиротском крају, док је истовремено припремао мастер из историје. Наш саговорник, међутим, каже да заслуге нису искључиво његове.

– Музеј жртава геноцида се пре неколико година, захваљујући тадашњем директору, историчару проф. др Вељку Ђурићу, определио да стипендира одређени број младих и за критичку историографију посебно даровитих колега, имајући у виду изразити дефицит таквих стручњака. Пре свега реч је о онима који су опредељени и квалификовани да се баве истраживањем геноцида почињеног над припадницима српског народа на подручју НДХ, као и ратних злочина, злочина против човечности и других злодела почињених над нашим сународницима за време Другог светског рата. Прва група стипендиста који су претходних месеци своје академске докторске студије привели крају ступила је у стални радни однос у Музеју и „ослободила” место за пријем наредне групе стипендиста, у оквиру које је и Миша Анђелковић – наводи Ристић.

Осим историчара, ту су и млади стручњаци у области права, међународних односа и заштите културног наслеђа, јер Музеј жртава геноцида темама којима се бави прилази интердисциплинарно.

– Знање је прворазредан ресурс, нипошто баласт за један народ – истиче Ристић, поносан што је Музеј претходне године удвостручио број стално запослених, а буџет намењен програмима у 2022. повећао за 85 одсто у односу на 2021. годину.

Један од пројеката, који Музеј жртава геноцида у сарадњи с ,,Филмским новостима” управо приводи крају, јесте израда сценарија за ,,Јаме”, први српски дугометражни играни филм посвећен страдању наших сународника у јамама широм некадашње НДХ.

С обзиром да је то једна од оних тема за коју јавност показује велико интересовање, питамо какав је став струке о другим „врућим” темама, нарочито онима које изазивају поларизацију унутар српског друштва, чак би се могло помислити како се плански пласирају и подгревају у јавности. Да ли би их требало сасвим препустити историчарима?

– Друштва на постјугословенским просторима су дубоко, трагично и потенцијално веома опасно зароњена у махом искривљене и извитоперене, а истовремено међусобно супротстављене представе о прошлости. Сведоци смо вишеструких сукобљених историјских наратива и слојевитих и, понављам, изразито опасних идентитетских сукоба. Стога сматрам да постоји оправдана бојазан од нових сукоба, будући да се у ширем региону континуирано изнова сеју мржња и нетолеранција. Све чешћи позиви на насиље и исправљање историјских неправди потенцијално воде у крвопролиће. Старе ране још нису зацелиле, а назиру се неке нове, подједнако болне и смртоносне. Но, упркос свему, водим се оном песниковом мишљу по којој је ,,живот смртоносан, али смрти одолева” – вели историчар.

На Банији и Кордуну

Осим изучавања прошлости, Ристић посебно ужива у уметности, путовањима, пријатељствима, али изнад свега у породици. Његов дом је, примећује, поред осталог „библиотека у малом” и шкриња у којој се чувају породичне старине, успомене на претке којима се поносе.

– Од малена сам знао да ћу бити историчар. ,,Кривци” за то су мајка и бака, које су брата и мене истрајно, с пуно пажње и истанчаним осећајем за стицање знања и родољубље, напајале причама, песмама и другим драгоценим елементима нашег културног, историјског, верског, а надасве идентитетског наслеђа. С друге стране, потичем из ратничке породице и то је, такође, утицало на моје ставове и вредносни систем. Мој прадеда по оцу Ђорђе, редов српске војске, почива у оквиру Српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну. Деда Милоје (по мајци) страдао је у завршним борбама за ослобођење Београда у Другом светском рату – прича историчар.

Наш саговорник је и сам био у прилици не само да проучава историјска превирања, већ да буде и њихов актер, као и његови преци.

– Стицајем околности, са 19 година нашао сам се у вихору ратова за југословенско наслеђе, тачније на Банији и Кордуну 1991. и 1992. Било је то оно раздобље када једно младо биће, вођено јунаштвом својих дедова, свесно и одлучно искорачује из строја и одазива се на позив отаџбине која је угрожена. Било је то доба смрти, стрепње, страдања, раздобље опипљиве и материјализоване мржње која се отелотворила у потоцима братске крви који су текли овим нашим лепим просторима. Некако у то исто време и мој отац Ђорђе, као резервни официр, био је припадник наших оружаних снага у Источној Славонији. Дакле, четири генерације мушкараца у једној типичној српској породици, и сваку је задесио најмање по један рат. Прадеда Ђорђе и деда Милоје пали су за слободу свога народа и отаџбине. Мој отац и ја смо имали ту срећу да преживимо и да се из рата вратимо својој породици – указује Ристић.

Укратко, додаје, могло би се рећи да је пред читаоцима нашег листа један историчар и родољуб „старог кова”.

​Јубилеј Музеја жртава геноцида

Музеј жртава геноцида обележиће 22. априла три деценије од оснивања. Установа јединствена на ширим просторима југоисточне Европе, која негује културу сећања и бави се научноистраживачким радом и издаваштвом, јубилеј ће обележити бројним активностима које ће допринети обогаћивању и објективизацији знања о прошлости и политике памћења у нашем друштву. Неке од тема биће геноцид почињен над припадницима српског народа у НДХ, као и ратни злочини, злочини против човечности и друга злодела почињена над нашим сународницима током трајања Другог светског рата, па и Холокауст и Самударипена (геноцид над Ромима у Другом светском рату).

Сусрети с лучама данашњице

– Осећам се посебно привилегованим и захвалним што сам имао прилику да упознам и разговарам с личностима које су обележиле претходне деценије, попут Десанке Максимовић, Драгослава Срејовића, Павла Савића, Миодрага Б. Протића, Петра Лубарде, патријарха Павла, Светлане Велмар-Јанковић ... У те драгоцене сегменте свог живота убрајам и сусрете и разговоре с великанима из света културе, уметности, науке и образовања који су и данас с нама и ретким лучама осветљавају ово наше време опште посрнулости, интелектуалне и моралне обамрлости и отупелости. Било је ту и неких необичних сусрета, попут оног с владајућим кнезом Лихтенштајна, иностраним шефовима држава и министрима, али и светогорским духовницима, високим прелатима Римске курије, јерусалимским патријархом – наводи Ристић.