Кловнови у стечају

Поштована господо успешни београдски привредници, контроверзни бизнисмени, славни тајкуни, донатори и ктитори цркава покајница, остале парајлије и васколика незаинтересована јавности: „доктори кловнови” силом неприлика остали су без посла.

Верујем да вас то нарочито не занима и да листом не знате ни ко су они, јер да није тако нити би били вест, нити би били без посла.

Е, па, реч је о четворо добрих и хуманих људи који су већ пет година, шест дана у недељи, обилазили београдске болнице и давали све од себе да увеселе болесну децу у њима. Јер, смех је, кажу, лек. Нажалост, дефицитаран, јако. Ето, скинут и са списка обавезне терапије наших анђелака...

Заправо, радиће „доктори кловнови” још који дан, а онда правац пред биро за незапослене, у редове у којима је већ превише и доктора и кловнова...

Једноставно, остали су без финансијера, илити, спонзора, а без њих се данас, изгледа, више ништа не може и нема куд. Осим на биро, извините. Тужно, јадно и жалосно.

Јесте, пишем крајње пристрасно, пун срџбе и једа. На себе колико и на горе прозвану и позвану касту. Знам, више бих учинио да дам пола плате а не напишем ни слова, али... Чувам своје мало, као што они чувају своје много...

Јер, за тај се подвиг не добијају ни грамата ни плакета. Нит нарочита медијска пажња. Засигурно не значајан стисак руке некаквог „релевантног политичког фактора” који ће издашну донацију умети да цени, памти и узврати... Чему онда све?!

Зарад захвалности „залудних” кловнова и злосрећних анђелчића? ’Ајте, молим вас?! Како то да се комерцијализује, приватизује и докапитализује?..

Их, да је барем нека јавна чесма?! Неколико засада мушкатли на тргу, кубик песка за паркић или префарбана стара љуљашка... Нешто поред чега могу насмејани да се сликају – само да нису болесна деца. Лоше је за имиџ здраве фирме. Поврх свега још и кловнови... Своје гледају да отпусте, а не туђе да финансирају.

Богме, ниско смо пали. Око других ствари можда и можемо да одричемо појединачну одговорност али када је о деци реч – њихова добробит брига је свих нас. Додуше, звучи слично као: брига све нас, па смо се, мож` бит`, нашли у језичкој недоумици тражи ли се то од нас да појединачно помажемо, или колективно да одмажемо?.. 

Но, понављам, у овом случају највећа одговорност је на, такозваној, финансијској елити овог града. Не зато што је то мој ћеф, или што ме жуља њихово богатство, већ зато што су се месецима уназад, баш њима обраћали ови кловнови у стечају, молећи за помоћ.

Обигравали су око њих, са све црвеним носићима па зарадили и црвене уши, приде. Бриде од нула на рачуну и експертских савета како кловновски еснаф нема перспективу у условима тржишног пословања. Шарлатан да, али кловн не.

Ко зна, можда том аналогијом ускоро некакав четверац јапија заређа по болницама да увесељава децу причама о злој берзи и три брокера, успаваној каматици, Снежани и седам жираната, краљевић и технолошки вишак...

Све, само да не морају да се хватају за буђеларе! Јер, у њима станују змије, а опште је познато да се дечица плаше тих немани, ала и баука...

Ево, још само за крај да поновим суштину целог писанија: Смех је лек! Не дозволимо да деца проведу ни дана без овог, исконског, медикамента. Све остало може на рецепт...

П.С. Умало да заборавим, нанесе ли и вас, далеко било, невоља ових дана у бирое за запошљавање и у гомили угледате кловна, имајте мало разумевања, пропустите га преко реда и не зачикавајте га – којем је кловну данас до шале...