Проблем окретнице на Студентском тргу

Идеју којом проблем пешачке зоне на Студентском тргу може да се превазиђе преспајањем тролејбуске мреже на Тргу републике, господин Милош Булатовић, а бојим се и многи други читаоци, нису схватили као решење веома сложене ситуације, у којој растојање од тролејбуске станице до центра зоне није ни издалека превлађујући фактор. Питање је неупоредиво шире, задире у урбанистичке, саобраћајне, културноисторијске, еколошке и хумане проблеме, у усклађивање с метроом и, не најмање важно, с рационалним газдовањем.

За измештање окретнице тролејбуса са Студентског трга градски планери немају, нити могу имати решење у већ изграђеној урбанизованој структури центра града. Идеја са окретницом у Дунавској улици је потпуни промашај, који се не може остварити из много разлога, више него довољних. Још давних шездесетих година гаража је била предвиђена за измештање, јер као индустријски објекат не може бити у ужем центру града ни стајати на путу изласка града на највећу европску реку, али је град био сувише сиромашан. Проширивање те индустријске зоне је у непомирљивом сукобу са званично промовисаним и већ увелико оствареним изласком града на реке, то је подсмевање самој тој идеји. Та локација нема прилазне путеве, нема начина да тролејбуси дођу до ње. Добрачина је сувише уска, Француска улица је нешто шира, али је већ преоптерећена градским превозом, а станари Гундулићевог венца су већ демонстративно забранили уништавање свог животног простора и исто ће урадити и станари Добрачине и Француске улице. Да би се возило окренуло, мора да пређе око два километра празног хода, што захтева повећање броја возила, броја запослених, веће материјалне трошкове и повећање цене превоза. То је инвестиција величине више десетина милиона евра и још толико да се, кроз неколико година, тај индустријски објект уклони. Укратко, та идеја је не само неостварљива, већ и потпуно погрешна јер се никаква окретница не може градити у центру града.

Идеја за коју се залажем не решава на идеалан начин превоз студената и станара пешачке зоне, то ће се остварити изградњом метроа. Али у сваком другом погледу то је не само привремено решење, већ и трајно, јер остварује везу центра града с деловима на траси према Дедињу, као и према Звездари, возила се окрећу на периферији, а решење не захтева ни инвестиције, ни уништавање амбијента, ни време за остварење.

Никола Пилиповић,
дипл. инж. машинства