Још ће се ћерати

Нема доказа за кога је све везао своју кравату, али модни детаљ који стеже врат будућем премијеру Црне Горе Дритану Абазовићу свакако има више чворова. Не постоје поуздани подаци да ли му је Мило Ђукановић свечано предао своју, уз Дританово обећање да ће се, уместо уморног господара, сада он привезати за Шесту флоту. Свако ко сумња, нека погледа у Мила: кравату више не носи, а кошуља му је раскопчана од желуца, па нагоре.

Нико још није измерио дужину Дританове кравате, али њена мера нису центиметри, већ километри, а једна од мистерија је – досеже ли она до Београда? Уочи пада владе Здравка Кривокапића млади грађаниста Албанац из Улциња дошао је оданде овамо, али не да би посетио свог рођеног брата Џихана, угледног доктора, за кога, чак и да се потрудите, не можете чути ружну реч у традиционално циничној београдској чаршији. О томе шта су причали патријарх Порфирије и Дритан тешко да ћемо икада сазнати, али овај други зна да су миловци пали онда када су покушали да отму светиње СПЦ у земљи Брда и Приморја. И да је углед међу народом митрополита Амфилохија био толики да су истински победници претходних избора из Демократског фронта прихватили митроплитов избор за премијера који се зове Здравко Кривокапић.

Тако је створена влада у којој је свако издавао сваког, у којој је свако ћерао свакога, како би се показало да се заправо Црногорци и Срби, плус Дритан, никада нису ни раздвајали ни посвађали, настављајући дирљиву традицију забадања ножа у леђа. Нарочито када су загрљени и када се куну да су браћа.

Толико је политичких издајника у игри да се човеку заврти у глави на сцени апсурдног театра трагања за демократијом. Прво је издао дојучерашњи премијер Кривокапић, који је окренуо леђа својој већини, на чијој је листи био, и објавио да је постао краљ експерата и владар његовог народа.

У међувремену је потпредседник Дритан одлучио да изда свог премијера, али право питање је да ли је то учинио у име победничког народа, да ли је тим чином бацио Милу појас за спасавање или камен са Ловћена да га политички потопи.

Та издаја, за разлику од Кривокапићеве политичке издаје, добија не само личну брутовску конотацију – зар и ти, сине Дритане – већ показује карактерну димензију по којој је ради успеха допуштено згазити сва морална начела и замишљене куле етичких веровања.

У међувремену су демократе Алексе Бечића, ред војника једнобојне црвенокраватне демократије, Абазовића и УРА прогласили осуђеним због издаје народа. Апсурд је да Дританов и Бечићев народ није политички исти и да је оно што је повезивало Дритана и Алексу до јуче био устанак против ДПС-а и Ђукановића.

За већински Демократски фронт ово је кумулативна издаја, аранжман „ол инклузив”! Јер сви су у праву – свако је продао сваког, а нарочито њих и зато је религија ДФ-а као правоверних тако непоколебљиво чврста. Како се показало, на њихову штету. И још нешто: нису убедили Габријела Ескобара да неће олабавити чворове својих кравата од Шесте флоте, како би Американац био сигуран да ће њихови вратови бити чврсто везани. И када у ДФ-у кажу да све њих треба извести пред народну пороту, а посебно ДПС, и издајници и судије опет ће се приближити у мучном настојању да не изгубе столице на врху.

Ко жели да разуме врхунски политички трилер, претворен у сапуницу – где ли је само нестао Мима Караџић – централни проблем политичке кризе у Црној Гори јесте тај што се ДПС никада није помирио с поразом, док нова власт, и после пада, још увек не разуме чему служи победа.

Када је формирана Кривокапићева влада, владајуће странке хтеле су само власт. А како би, јадо, било другачије. Проблем је настао када је Кривокапићева експертска влада постала толико опседнута међусобним подметањима, без икаквог плана за демонтажу старог система. Европљани и Американци су са слашћу посматрали традиционално играње кола и ора, бринући много више шта ће бити с Милом и ДПС-ом него да ли ће грађани добити толико чекану правду. То је убило и оно мало воље коју је имала влада за спровођење реформи. Онога који се није уплашио, тога су сменили сви! Можда је бивши министар правде Владимир Лепосавић био наивно храбар, свакако је био храбар, или је боље од осталих видео како ће ствари тећи, како осталима тако и њему.

Шта ће се догодити после пада владе Здравка Кривокапића? Демократски фронт, који води победничку коалицију, није могао да сруши владу јер би се додатно замерили Ескобару, Бечићеве демократе су нашле најјефтинији модел да се шлепају уз нову владу до прве прилике да напусте како Здравка тако и Дритана, с тим што нису схватили да прва прилика неће бити за пет година, већ да је Дритан тај који вади нож за изборну погачу.

Дритан је управо на случају смене Лепосавића показао да је тренутно најобученији за велике игре, или је, једноставно, непрскани таленат. Препознао је где лежи истинска моћ, хладнокрвно је извршио прво политичко оцеубиство, док је Лепосавићу држао моралне лекције како би, да је на његовом месту, дао оставку да му је премијер тражи. Пар месеци касније Абазовић је није дао када је Кривокапић затражио да оде. Дакле, Дритан је испунио све услове да буде битан.

Осим што његова УРА свакако највише рачуна на гласаче ДПС-а у будућности, она је била спремна и да ризикује више од осталих и објави да је цар Здравко го. ДФ и победничка коалиција схватају да Дритан руши прву и прави другу демократску владу и да њима у тој влади неће бити горе него у Здравковој. Остало је још само да то схвате демократе, које су, руку на срце, помало и у џеп, добиле највише позиција у државној управи од Здравкове владе, па сада страхују да ли ће и у новој задржати исте привилегије.

Парадокс одлазеће владе је што је њено опстајање рачунало на оне моралне врлине које је она сама газила на сваком кораку. И таква минималистичка влада била је подељена на мимикричне следбенике цркве, упркос обмани у потписивању Темељног уговора. На другој страни је Дритан, који је у име глобалних вредности и отвореног друштва схватио да има ексклузивно право да води Црну Гору настављајући Миловим путем, без Мила. Те супротности довеле су до завршног обрачуна, у којем потпредседник руши премијера, са опозицијом коју је наводно срушила и странка вицепремијера, који је будући премијер.

Тако је Улцињанин средњег раста постао двометраш, а у балканској игри сенки на њему је да схвати како је онај Мило постао овај Мило. Тада ће Дритан сазнати колики му је рок трајања.

У земљи Брда и Приморја сви желе да буду први. И када добијају и када губе, свако је први. Једни као победници, други као поражени од најјачег.

Закључак: ћераће се још!