Франсиско Хенто памтио је утакмицу с Партизаном

Недавно је у Мадриду преминуо легендарни фудбалски ас Реала Франсиско Хенто, што је „Политика” и објавила 19. јануара на спортској страни. Фудбалски клуб Партизан упутио је телеграм саучешћа, уз подсећање да је овај фудбалер играо против Партизана у финалу Купа европских шампиона 1966.

Хенто је против Партизана играо и десет година раније. Када је 1955. године покренут Куп европских шампиона, на иницијативу париског спортског листа „Екип”, Партизану је припала част да представља Југославију на овом такмичењу.

У првом колу Партизан је елеминисао лисабонски Спортинг, после 3:3 у Лисабону и 5:2 у Београду. У следећој рунди наш клуб је за противника добио мадридски Реал. О Реалу се доста знало, али Шпанци готово да ништа нису знали о нашем клубу. Прва утакмица играна је у Мадриду 25. децембра 1955. Ишло се у земљу мрачног режима генералисимуса Франка. Дипломатских односа између две земље није било. Први сусрет, пред више од 100.000 гледалаца, Реал је добио са 4:0, под врло необичним околностима. Партизан је од почетка кренуо силовито и постигао два гола, у 8. и 10. минуту. Оба гола је дао Милош Милутиновић, а француски судија Харциг их је поништио због наводног офсајда. Наши фудбалери су се у чуду крстили, што су Шпанци поздрављали аплаузом, јер им је било необично да се крсте људи из земље у којој је пропагиран атеизам. То је можда и утицало на наше фудбалере да попусте и приме четири гола. С ове утакмице није било опширних извештаја, јер телефонске везе између Југославије и Шпаније нису постојале. Вођа пута Партизана Павле Јовићевић послао је кратак извештај дописнику „Борбе” у Паризу Богдану Пешићу, а он га је телефонски проследио „Спорту”.

Реванш је уследио 29. јануара 1956. у Београду. Ова утакмица је побудила велико интересовање, а тражила се карта више. По врло хладном времену и са снежним покривачем, на стадиону ЈНА окупило се 40.000 гледалаца. Како голман Славко Стојановић није могао да наступи због повреде, међу стативе је стао тек стасали 18-годишњи Милутин Шошкић. Успешним одбранама најавио је лепу голманску будућност. Славни Реал је надигран и разбијен. Головима Милутиновића у 24. и 87. и Михајловића у 47. минуту из пенала, наш клуб је победио са 3:0. Гости при крају првог полувремена нису искористили једанаестерац, а најзрелија прилика за Партизан је била кад је Херцег с велике удаљености уздрмао пречку. Колико је наш клуб био надмоћан, сведочи и податак да се Алфредо ди Стефано често враћао уназад да помогне својој одбрани. Наша штампа посветила је доста простора овој утакмици. По игри и бројним шансама мало је недостајало да Партизан достигне и анулира предност Мадриђана из прве утакмице и пласира се у наредну рунду КЕШ-а. Славни председник Реала Сантијаго Бернабеу је касније изјавио да је Партизан био једини који је могао да заустави њихов победоносни ход, јер их нико није тако надиграо. И Франсиско Хенто је у својим сећањима причао да у петогодишњем циклусу тријумфа посебно издваја утакмицу с Партизаном и каснији меч с Јувентусом и да та два сусрета никад неће заборавити.

Ова утакмица остала је у сећању наших старијих љубитеља фудбала, а треба истаћи да је мадридски Реал пет пута узастопно био победник Купа европских шампиона.

После ове утакмице и у Партизану и у Реалу је дошло до смене генерација. Случај је хтео да се Партизан и Реал после 10 година поново састану, овог пута у финалу КЕШ-а 11. маја 1966. године. Из оба састава из сусрета одиграног 1956. остала су само двојица играча. Као капитени својих екипа, Милутин Шошкић и Франсиско Генто руковали су се 1966. на центру игралишта стадиона „Хејсел”.

Интересантно би било да популарни Шоле исприча како је изгледао његов сусрет с Хентом после 10 година.

Саша Р. Петровић
спортски новинар, Београд