Минирање скупштине

Власт је оптужила опозицију да је њена опструкција коштала државу 16 милиона динара, пре него што је председница Народне скупштине Србије Славица Ђукић-Дејановић дала паузу од две недеље. Опозиција је оптужила председницу да опструише Устав и Пословник и тражила њену смену. Довољан повод за стара питања има ли демократија цену и да ли се опозицији опструкција политички исплати.

Опструкције парламента оцењиване су према прилици.Миодраг Вуковић из црногорског ДПС-а, пре пет година, критиковао је Социјалдемократску партију због најаве опструкције седнице на којој је требало да се расправља о предлозима закона о полицији и агенцији за националну безбедност. Он је рекао да то није популарна мера.Наташа Мићић је пре шест година као председница српског парламента рекла да је легитимно право опозиције да врши опструкцију, али да неке посланичке групе прибегавају деструкцији.

Демократска странка је већ у првом вишестранаком сазиву скупштине показала шта је опструкција. А 1997. године успели су да спрече доношење закона о територијалној организацији и локалној самоуправи (који је предложила владајућа већина пошто је претходне године изгубила изборе) тако што су поднели више од 2.000 амандмана. Дискутовали су о сваком, било је и ћутања и одбијања да напусте говорницу, закон није усвојен, седница је прекинута а два месеца касније су одржани нови избори.

Опструкционистима су названи чланови енглеског парламента, Ирци који су се борили за независност па су 1881. и 1887. године на разне начине покушавали да ометају рад парламента.

Јован Комшић, социолог политике, каже да се у историји парламентаризма и у теорији не може одредити када је опструкција позитивна, а када негативна. „Опструкција је легална али треба размишљати о њеним ефектима. Задатак нове већине у скупштини је да стабилизује Србију. Ту је и одговорност опозиције велика и није њена улога да увек буде против. Како ће СРС и ДСС објаснити грађанима овако велике трошкове са последњег заседања парламента, које је прекинуто?“

Комшић каже даСрбија мора ићи у реформе и да је ово опструкцијаевропских закона која је ипротив грађана. „Од демократије се очекује бољи живот и зато се парламент мора оспособити да доноси законе. Ако се опструкција настави поставиће се питање легитимности парламента, поготово што он није на врху листе институција у које грађани имају највише поверења.“

Жарко Кораћ, председник СДУ, каже да треба видети шта опструкција доноси самој странци која се одлучи на овај корак. „Опструкцијом се онемогућава рад парламента и руши парламентаризам. Онда се поставља питање чему парламентаризам, али и шта ће рећи симпатизери странке која опструише парламент. Затим треба видети и како ће реаговати целокупна јавност.“ Али, он каже да је „опструкција некада једини начин да се за нешто избориш, само то треба паметно извагати.“

Владимир Вулетић, социолог, каже да је у принципу опструкција утемељена ако се ради о повредама Пословника или ако постоји могућност да нешто што вам не одговара „растежете, али ни то не можете довека одлагати“. Он каже: „Мањина је некада у праву, нарочито ако се крше договори, али дешава се и да манипулише. Већина је на изборима добила подршку и јасно је да ће њени ставови бити изгласавани. Мањина је деведесетих година користила опструкцију, али је и тада било оних који су сматрали да то није добро. То јесте инструмент политичке борбе, али се види и снага политичких актера који треба да убеде мањину да не опструира. Сигурно постоје механизми убеђивања.“

Светска искуства показују да опструкције у парламенту нису честе и везане су за конкретну тему. „У свету се рад парламента омета да би се скинула нека тачка с дневног реда, и то се ради тако што се говори без прекида или се споро иде до говорнице“, каже Кораћ. „Многи парламенти не дозвољавају опструкцију, па и код нас, према Пословнику, посланик мора да говори о ономе што је на дневном реду, али се догађа да их председавајући пусти да причају мимо дневног реда.“

Кораћ подсећа на пример разбијања кворума из 2003. године у САД. „Демократе су решиле да спрече усвајање једне одредбе од стране републиканаца па су у Тексасу сели у авион и отишли у другу државу, Оклахому, јер по старим локалним законима полиција може посланике да приведе на седницу.“

Амерички филм са Џејмсом Стјуартом у главној улози „Господин Смит иде у Вашингтон“, редитеља Френка Капре, прича је о главном јунаку који истрајава у парламентарној опструкцији али не успева и да се избори за циљ. Поучно као и већина америчких филмова. И то јесте суштина: опструкција је добра када успе, када покаже снагу парламентарне мањине и није добра ако не успе да јавност убеди да је опозиција у праву у својим захтевима.