САД против мултиполаризма

Да ли ће ова година бити преломна у односима Русије и САД? Да ли ће се Европа коначно пробудити из постхладноратовске летаргије, манути се америчке доминације у Северноатлантском војном савезу (НАТО) и окренути се себи и својим проблемима? Да ли ће наш свет коначно упловити у воде мултиполаризма и ослободити се војне, политичке, медијске, па и идеолошке доминације Запада? И, на крају, да ли све то може да се оствари без новог великог рата?

Актуелна криза у Украјини једна је од преломних тачака у решавању наведених питања. Основ свега и даље остаје однос Москве и Вашингтона. Ма колико да је позорница за будућа дешавања (као много пута раније) постављена овде, на Старом континенту, бој ће водити Русија и САД, две државе од којих једна, иако историјски дуго одвојена, по свему припада европском простору, док се друга овде ушанчила тек после Другог светског рата, преузевши пуну и неприкосновену команду над његовим западним делом.

Важна чињеница је што Америка, и поред војног буџета чак 15 пута већег од руског и прошлонедељног допремања још 3.000 војника у Румунију, Пољску и Немачку, без праве помоћи европских земаља у евентуалном сукобу са источним конкурентом не може да рачуна на било какву победу. Јер пребројавање тенкова и људства, са једне или друге стране, сменило је рачунање домета међуконтиненталних ракета.

Другим речима, онога тренутка када први смртоносни пројектил са натписом „made in USA” „слети” на територију Русије, па макар био упућен из Румуније, Пољске..., уследиће слетање руског на северноамерички континент. А Америка не може себи да допусти да ратује на сопственој територији. Нема за то потребну друштвену, расну, националну или религијску хомогеност. Нема параметре који би показали како би се понашао амерички домаћин ако би му у двориште нахрупила гомила наоружаних момака, па још у униформама које не делују нимало пријатељски.

То што просечан Американац воли да у прочељу куће држи истакнуту заставу земље у којој живи не гарантује да би за ту земљу и живот дао. Рекло би се – све има своје границе.

Овдашњи патриотизам у великој мери је условљен местом у друштву, док на супротној страни ствари стоје знатно другачије. Тамо припадност не доказују заставама, већ сећањем на милионе предака страдалих током мноштва ратова, а посебно оног Другог светског, у којем их је изгинуло чак 29 милиона. И у којем су ти изгинули – победили.

Вођена таквим сазнањем, администрација америчког председника Џозефа Бајдена последњих дана као да свесно избегава да користи израз „неизбежно” када говори о могућности инвазије руских оружаних снага на суседну Украјину. Колико је томе допринела свест Беле куће да би даље форсирање антируске пропаганде могло Вашингтону да се врати као бумеранг, па и сазнање да међу савезницима из НАТО-а нема сагласности о евентуалним заједничким војним акцијама, може само да се нагађа.

Оно што је извесније јесте да ће Вашингтон покушати да пребаци игру на терен економских санкција, како се најављује, „тешких” чак 50 милијарди долара. Према писању светских медија, у најави је бојкот, па и забрана промета стратешким руским производима, једнако војним као и енергетским, а чијом продајом највећа држава на свету остварује главнину свог годишњег прихода.

Али као што унутар НАТО-а нема сагласности у вези с ратовањем, тешко да ће је бити и када је реч о санкцијама. Подсетимо, поједине европске државе, пре свих Немачка, стратешки су везане за енергенте који им стижу са Истока. Сем тога, и ограничења којима су у претходном периоду покушавали да се ставе на страну Американаца имала су само контраефекат.

Такође, најаве да ће САД, Аустралија, Нови Зеланд и слични учинити све што могу не би ли Европљанима надокнадили неминовне енергетске губитке разбијају се о чињеницу да је то што поменути нуде далеко скупље од онога што пристиже цевоводима „Северни ток 1”, „Северни ток 2”, „Јамал” или „Дружба”. А свакако је краћег даха и у целини несигурније.

Већина светских аналитичара склона је мишљењу да су пред Америком захтевна времена. Јер Русија није једини противник. Иза ње долазе – Кина, Индија, Турска, Иран... са свим својим политичким, историјским и друштвеним карактеристикама.

Време је показало да амерички друштвени систем није универзалан, па ни најбољи. Једноставно, није га могуће тек тако пресликати на друге народе. Поготово не на оне са дугим историјским памћењем, другачијом традицијом, културом, укорењеним навикама... Могуће је наметнути га разним методима попут пропаганде, економских, па и војних притисака. Али то свакако није решење за сва времена. А Америка посустаје.