Трибунал примењује два аршина

Од нашег сталног дописника
Загреб, јула - Загребачки адвокат Лука Шушак, иначе из Смилчића у Равним Котарима, стекао је хашко искуство бранећи Драгу Јосиповића у групи Купрешкић из БиХ од 1997. до пролећа 2001. године, а у Хрватској је још познатији по бројним одбранама и заступањима Срба у вези са збивањима из протеклог рата. На питање има ли правде у хашком суду Шушак за наш лист каже – „како за кога” – и напомиње:

„То се треба гледати са стране тужилаштва и са стране суда. Наиме, многи говоре о суду, а ја говорим да нема праведног суда без праведног тужилаштва, јер суд поступа у оквиру онога што му даје тужилаштво.”

Као пример Шушак наводи актуелно суђење тројици хрватских генерала:  „Хашко тужилаштво Готовину и остале оптужује само за збивања у сектору Југ у време и одмах након војне акције ’Олуја’, али не и за оно што се дешавало на северу, око Војнића, Карловца итд. То је била јединствена и смишљена акција, па се поставља питање због чега они за ’Олују’ оптужују само сектор Југ, а чак и у њему су смањили број жртава Срба. А када се суди Србима, узмимо пример Сребренице, онда у тужилаштву узимају број жртава не који је доказан смртним листовима већ колико им кажу тамошњи политичари, па се наводи да је убијено 8.000 Бошњака што није доказано.

Када се оптужују Хрвати, као ово за ’Олују’, онда се узимају само смртни листови, па испада да је мало Срба убијено. Тако се за јужни сектор у оптужници хрватским генералима наводе само 32 убијена иако се зна да их је било много више. Само у Плавном код Книна, на пример, убијено је преко 34, а у Голубићу преко 30. Тада су убијени многи и у Гошићу, Вариводама, Мокром Пољу итд., преко 225 што ја као адвокат знам, а тако је било и многим другим местима. То је очити несразмер и неправда у поступању, а зашто је то тако ја не знам, могу само да нагађам.“

Када се подижу оптужнице за ратни злочин пред хашким судом”, подсећа наш саговорник. Морају бити испуњена два основна елемента: њихова систематичност и распрострањеност. Он додаје још два – одређени временски континуитет и да су злочини учињени по истом обрасцу. Међутим, напомиње, пракса Хашког суда, а исто тако и тужилаштва и судова у Хрватској је да „сасвим другачије узимају у обзир наведене елементе када се подижу оптужнице против Срба, а другачије када се подижу против Хрвата”.

Поставља се питање – каже Лука Шушак – зашто хашки трибунал није оптужио никога за, на пример, убијање цивила у Сиску, што је било још 1991. и многи тврде више стотина. „У скоро свим градовима и насељима у Хрватској током 1991. године миниране су и паљене куће Срба, цивиле су избацивали из станова, убијали и бацали у реке Саву, Драву, Дунав... Према подацима СДФ и ХХО за људска права у Загребу је убијено око 200 српских цивила, Госпићу 120, на подручју Сиска око 600, а убијани су и у другим градовима и местима који су били под контролом хрватских власти. Нема никакве пријаве ни за западну Славонију, где је крајем 1991. уништено око 185 села насељених Србима, а они протерани или убијени, или за оно што се дешавало у акцији ’Бљесак’ када је само у Медарима у својим кућама убијено тридесетак цивила међу којима и седмогодишња девојчица. Слично је и с Масленицом, где је у нападу ХВ-а за време примирја убијено 327 Срба, а око 500 рањено, о чему до данас нико не говори, или на Миљевачком платоу где су убијена 42 Србина...”

Сви ти и бројни други примери показују – напомиње Шушак – да се „једнако и по истом обрасцу, систематски и распрострањено поступало 1995. као и 1991, односно да ’Олујом’ злочин није ни започет, а ни довршен”.

Када је о томе прошле године на међународној конференцији у Загребу о утврђивању истине после ратних сукоба директно упитао главну хашку тужитељку Карлу дел Понте, она му је одговорила да хашко тужилаштво наводно није имало довољно података о свему томе, а у међувремену је дошло до „излазне стратегије” трибунала, па је сада – како рекла – „на реду државни тужилац Младен Бајић”.

„Још од 1991. године Срби су истеривани из својих кућа и убијани у градовима, а онда је то примењено у Медачком џепу, на Масленици, у ’Бљеску’ и ’Олуји’. Међународни фактори не желе да се баве тим стварима од 1991, јер би онда морали доказивати да је Хрватска отпочела рат. Вероватно зато нема ни пријава због напада на касарне ЈНА 1991, једине тада легалне војске на овом простору”, сматра Шушак и закључује:

„Хашко тужилаштво је погрешило што је прескочило 1991. за Хрвате, а Србе су оптужили и то све – од политичара, генерала, тајних служби, док је код Хрвата и то прескочено, па се суди само тројици генерала, а ником из политичког и државног врха. Другим речима, када се оптужују Хрвати избегава се обухватити целина збивања, а код Срба се оптужује све од самог почетка. На тај начин не може се добити објективна слика шта се то заиста догађало на овим просторима, нити утврдити објективна одговорност за то. А ту онда трпи и правда.”