ЗАШТО НАС НЕ РАЗУМЕЈУ

„Знате, ми вас не мрзимо”, имао је потребу да ми на растанку каже новинар шведског „Дагенс нихетера”, један од вероватно неколико десетина страних репортера који су ових дана дошли у Београд да извештавају о хапшењу Радована Караџића.

Пре тога смо разговарали о могућности да Србија уђе у Европску унију, о Косову и Хагу и сложили се да су ти проблемитако озбиљни да их можемо решити само уз добронамерну помоћ са стране. Бар је мени изгледало да смо се сложили. 

„Знам”, одговорио сам, без жеље да му објашњавам да се нисмо разумели јер нисам ни мислио да нас мрзе.

Већина Европљананас, уосталом, и не зна довољно да би према нама гајила било какве емоције, али оно коликонас знају или мисле да нас знају, довољно је да нас не разумеју.А то својим одлукама показују министри ЕУ, они који се ослањају на савете и процене својих дипломата, које сада говоре да притисак на Београд треба појачати, јер „политика условљавања очигледно даје резултате”.

Исти ти министри су, сећате се,свега дан после избора Бориса Тадића за председника, усвојили документ о правној и финансијској основи за слање Еулекса на Косово и Метохију, две недеље касније отворено или прећутно подржали независност покрајине, аовог уторка – пошто су се обрадовали вести о хапшењу Караџића – испоставили нови услов.

Србија, дакле, треба да одустане од иницијативе да обезбеди већину у Генералној скупштини Уједињених нација која ће гласати за резолуцију да Међународни суд правде (орган УН) оцени легалност једнострано проглашене независности Косова. „Не знам како Србија може да тражи чланство у ЕУ, а да истовремено покушава да докаже да смо ми поступили незаконито. Ту нешто није у реду. Зашто бисте желели да будете члан неке организације за коју мислите да ради нелегалне ствари”, објаснио је Бернар Кушнер, представник Француске, земље за коју наша владатврдида ће убрзати напредак Србије ка чланству у Унији.

Француски захтев може бити само врх леденог брега јер, како се може чути из дипломатских извора, ускоро ће велике чланице ЕУ почети јавно да захтевају оно што сада траже на састанцима иза затворених врата – да Београд призна Еулекс и да почне да сарађује с властима у Приштини на, како се то каже, питањима од практичног значаја.

„Србија мора да дозволи полицији ЕУ да ради на целом Косову. Док се то не деси, њене везе са ЕУ, чак и после хапшења Караџића, биће напете”, процењује Томаш Валасек из утицајног бриселског Центра за европску реформу.

И тада долазимо до питања шта је хапшење Радована Караџића променило у односу Уније према Србији. Изгледа ништа. Споразум о стабилизацији и придруживањунеће још ступити на снагу, а Холандија је већ почела да прети да ће употребити вето да Србији не дозволи примену ССП-а све док Ратко Младић не стигне у Хаг. А говоримо само о примени Споразума, не о његовој ратификацији. За ратификацију се може, наравно,појавити још неки услов.

„Са пријатељем као што је ЕУ, Тадићу уопште нису потребни непријатељи у Србији”, објашњава британски историчар Миша Глени.

Неке земље Уније у ствари мисле да су довољно урадиле тиме што су дозволиле априлско потписивање ССП-а и што су преко својих амбасадора утицале на формирање „проевропске владе”, понашајући се као да им Тадић дугује услугу и успут избегавајући да на било који начин примете огромну промену која се у Србији десила у последњих осам година, промену која је довела до тога да хапшење једног од омиљених српских политичара с почетка деведесетих изазове не сувише жестоке протесте.

Док год се те државе понашају као да Србија њима дугује све, а они Србији ништа, разумевања међу нама неће бити, па чак и да је Хашки трибунал најправедније место на свету од којег ни Караџић ни Срби не треба да страхују.

Суђење првом председнику Републике Српске, надају се не само у Хагу, вратиће бар део кредибилитета трибуналу и променити неславни скор хашке правде, а има и оних који тврдеда ће тај процес помоћи да се успостави глобална правда. Међу њима и Саманта Пауер, доскорашња саветница америчког председничког кандидата Барака Обаме, смењена зато што је Хилари Клинтон назвала чудовиштем. Пауерова, која је као новинар деведесетих извештавала из Босне и с Косова и која ће се вероватно вратити на високу функцију у Обамином окружењу ако он победи на изборима, хвали „финансијски и политички утицај” ЕУ на Србију и то наводи као главни разлог што је Караџић ухапшен. „Кад се међународна правда спроведе, она доноси многе добробити: може да помогне у писању историје, да жртвама омогући достојанство, да успостави појединачну одговорност (а не колективну) како би се затворио круг насиља и наведе могуће злочинци да одустану од својих намера кад схвате да могу да заврше пред судом”, пише она за „Тајм”.

Има, међутим, и оних нису баш убеђени да је „глобална правда” могућа, а занимљиво је да је међу њима председник Хашког трибунала Фаусто Покар, који је у разговору са уредником „Фајненшел тајмса” рекаода ниједан лидер ниједне велике силе – САД, Русије и Кине – никада неће завршити пред неким међународним судом за ратне злочине. У међувремену, стални Међународни кривични суд, делом направљен по узору на суд за злочине почињене у Југославији, суди само Африканцима.

И понавља грешке трибунала. Почетком јула судије су одлучиле да ослободе Томаса Лубангу из Конга, оптуженог за разне злочине укључујући и терање деце да убијају, јер је тужилаштво направило озбиљан пропуст у процесу скривајући од Лубанге документа која би могла да докажу његову невиност. Конгоанац је још у притвору, јер се тужилаштво жалило на одлуку о ослобађању, али да овакав скандал потресе Стални суд и то у првом процесу који се пред њим води не слути на добро.

Ово није тражењеизговора да се Радовану Караџићуне суди у Хагу – као и Ратку Младићу и Горану Хаџићу – већ порука да и ми и Европска унија треба да размислимо о значењу правде.

Надам се да смо се разумели.