ZAŠTO NAS NE RAZUMEJU

„Znate, mi vas ne mrzimo”, imao je potrebu da mi na rastanku kaže novinar švedskog „Dagens nihetera”, jedan od verovatno nekoliko desetina stranih reportera koji su ovih dana došli u Beograd da izveštavaju o hapšenju Radovana Karadžića.

Pre toga smo razgovarali o mogućnosti da Srbija uđe u Evropsku uniju, o Kosovu i Hagu i složili se da su ti problemitako ozbiljni da ih možemo rešiti samo uz dobronamernu pomoć sa strane. Bar je meni izgledalo da smo se složili. 

„Znam”, odgovorio sam, bez želje da mu objašnjavam da se nismo razumeli jer nisam ni mislio da nas mrze.

Većina Evropljananas, uostalom, i ne zna dovoljno da bi prema nama gajila bilo kakve emocije, ali ono kolikonas znaju ili misle da nas znaju, dovoljno je da nas ne razumeju.A to svojim odlukama pokazuju ministri EU, oni koji se oslanjaju na savete i procene svojih diplomata, koje sada govore da pritisak na Beograd treba pojačati, jer „politika uslovljavanja očigledno daje rezultate”.

Isti ti ministri su, sećate se,svega dan posle izbora Borisa Tadića za predsednika, usvojili dokument o pravnoj i finansijskoj osnovi za slanje Euleksa na Kosovo i Metohiju, dve nedelje kasnije otvoreno ili prećutno podržali nezavisnost pokrajine, aovog utorka – pošto su se obradovali vesti o hapšenju Karadžića – ispostavili novi uslov.

Srbija, dakle, treba da odustane od inicijative da obezbedi većinu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija koja će glasati za rezoluciju da Međunarodni sud pravde (organ UN) oceni legalnost jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. „Ne znam kako Srbija može da traži članstvo u EU, a da istovremeno pokušava da dokaže da smo mi postupili nezakonito. Tu nešto nije u redu. Zašto biste želeli da budete član neke organizacije za koju mislite da radi nelegalne stvari”, objasnio je Bernar Kušner, predstavnik Francuske, zemlje za koju naša vladatvrdida će ubrzati napredak Srbije ka članstvu u Uniji.

Francuski zahtev može biti samo vrh ledenog brega jer, kako se može čuti iz diplomatskih izvora, uskoro će velike članice EU početi javno da zahtevaju ono što sada traže na sastancima iza zatvorenih vrata – da Beograd prizna Euleks i da počne da sarađuje s vlastima u Prištini na, kako se to kaže, pitanjima od praktičnog značaja.

„Srbija mora da dozvoli policiji EU da radi na celom Kosovu. Dok se to ne desi, njene veze sa EU, čak i posle hapšenja Karadžića, biće napete”, procenjuje Tomaš Valasek iz uticajnog briselskog Centra za evropsku reformu.

I tada dolazimo do pitanja šta je hapšenje Radovana Karadžića promenilo u odnosu Unije prema Srbiji. Izgleda ništa. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanjuneće još stupiti na snagu, a Holandija je već počela da preti da će upotrebiti veto da Srbiji ne dozvoli primenu SSP-a sve dok Ratko Mladić ne stigne u Hag. A govorimo samo o primeni Sporazuma, ne o njegovoj ratifikaciji. Za ratifikaciju se može, naravno,pojaviti još neki uslov.

„Sa prijateljem kao što je EU, Tadiću uopšte nisu potrebni neprijatelji u Srbiji”, objašnjava britanski istoričar Miša Gleni.

Neke zemlje Unije u stvari misle da su dovoljno uradile time što su dozvolile aprilsko potpisivanje SSP-a i što su preko svojih ambasadora uticale na formiranje „proevropske vlade”, ponašajući se kao da im Tadić duguje uslugu i usput izbegavajući da na bilo koji način primete ogromnu promenu koja se u Srbiji desila u poslednjih osam godina, promenu koja je dovela do toga da hapšenje jednog od omiljenih srpskih političara s početka devedesetih izazove ne suviše žestoke proteste.

Dok god se te države ponašaju kao da Srbija njima duguje sve, a oni Srbiji ništa, razumevanja među nama neće biti, pa čak i da je Haški tribunal najpravednije mesto na svetu od kojeg ni Karadžić ni Srbi ne treba da strahuju.

Suđenje prvom predsedniku Republike Srpske, nadaju se ne samo u Hagu, vratiće bar deo kredibiliteta tribunalu i promeniti neslavni skor haške pravde, a ima i onih koji tvrdeda će taj proces pomoći da se uspostavi globalna pravda. Među njima i Samanta Pauer, doskorašnja savetnica američkog predsedničkog kandidata Baraka Obame, smenjena zato što je Hilari Klinton nazvala čudovištem. Pauerova, koja je kao novinar devedesetih izveštavala iz Bosne i s Kosova i koja će se verovatno vratiti na visoku funkciju u Obaminom okruženju ako on pobedi na izborima, hvali „finansijski i politički uticaj” EU na Srbiju i to navodi kao glavni razlog što je Karadžić uhapšen. „Kad se međunarodna pravda sprovede, ona donosi mnoge dobrobiti: može da pomogne u pisanju istorije, da žrtvama omogući dostojanstvo, da uspostavi pojedinačnu odgovornost (a ne kolektivnu) kako bi se zatvorio krug nasilja i navede moguće zločinci da odustanu od svojih namera kad shvate da mogu da završe pred sudom”, piše ona za „Tajm”.

Ima, međutim, i onih nisu baš ubeđeni da je „globalna pravda” moguća, a zanimljivo je da je među njima predsednik Haškog tribunala Fausto Pokar, koji je u razgovoru sa urednikom „Fajnenšel tajmsa” rekaoda nijedan lider nijedne velike sile – SAD, Rusije i Kine – nikada neće završiti pred nekim međunarodnim sudom za ratne zločine. U međuvremenu, stalni Međunarodni krivični sud, delom napravljen po uzoru na sud za zločine počinjene u Jugoslaviji, sudi samo Afrikancima.

I ponavlja greške tribunala. Početkom jula sudije su odlučile da oslobode Tomasa Lubangu iz Konga, optuženog za razne zločine uključujući i teranje dece da ubijaju, jer je tužilaštvo napravilo ozbiljan propust u procesu skrivajući od Lubange dokumenta koja bi mogla da dokažu njegovu nevinost. Kongoanac je još u pritvoru, jer se tužilaštvo žalilo na odluku o oslobađanju, ali da ovakav skandal potrese Stalni sud i to u prvom procesu koji se pred njim vodi ne sluti na dobro.

Ovo nije traženjeizgovora da se Radovanu Karadžićune sudi u Hagu – kao i Ratku Mladiću i Goranu Hadžiću – već poruka da i mi i Evropska unija treba da razmislimo o značenju pravde.

Nadam se da smo se razumeli.