Обрачун са демонима прошлости

За нови сусрет с публиком Атељеа 212 редитељка Ива Милошевић изабрала је причу „Амстердам” Маје Арад Јасур, чији драмски рукопис нам уједно и открива. Дело је превела Душица Стојановић Чворић, драматург је Димитрије Коканов, сценограф Горчин Стојановић, костимографкиња Марија Марковић Милојев… Играју: Драгана Ђукић, Ана Мандић, Дејан Дедић и Марко Грабеж. Премијера је у петак увече, 11. фебруара, од 19.30 сати на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212.

Која је то нит која Мају Јасур Арад спаја са нашом стварношћу?

Драмска поетика Маје Арад Јасур је, по мом мишљењу, скуп измешаних делова слагалице које је потребно склопити да би се уобличила довршена слика. Маја с правом осећа да нам данашњи неолиберални бирократизовани свет намеће површне, конструисане идентитете и истине, да се сви давимо у океану површних информација и нецеловитог знања, да смо бомбардовани празним речима и реториком и да је због свега тога постало тешко освестити присутво зла, осећати емпатију према туђој патњи и бити солидаран. Ова ауторка намерно бира постдрамске алатке када пише свој комад „Амстердам” да би преплитала објективно и субјективно и приказала данашњи свет као место које настањује анонимна маса сачињена од тешко уочљивих појединаца. Због чега је данас постало толико тешко у човеку видети особу, људско биће а не стереотипна обележја нације, расе, вероисповести, рода? Због чега је зло постало нешто што се релативизује? Због чега се толерише, због чега се пред њим окреће глава? Зашто су разни видови мржње толико присутни у људима да су антисемитизам, антиисламизам, хомофобија, ксенофобија, шовинизам, дискриминација у порасту широм планете?

Какав је њен однос према прошлости?

Такође, Маја се обрачунава са демонима из прошлости који походе данашњицу. Бави се Холокаустом као чињеницом на коју све више људи постаје неосетљиво или чак о њој не поседују икакво знање. Промишља и проблематику трансгенерацијског преношења трауме, пита се где је могућност исцељења и избављења из канџи пострауматског стресног поремећаја. Пита се за шта се ухватити да би се пронашло оно што је здраво, исправно, часно, како повратити веру у добро у људима, како ићи даље. Како успоставити изгубљену унутрашњу равнотежу без освете и кажњавања? Како повратити веру у живот и у људе? Како одолети мржњи и нетрпељивости?

Шта се, заправо, крије иза „Амстердама”? Које метафоре доноси будући да је у питању либералан, толерантан град?

У колективној свести Амстердам је пре свега место слободе, ведрине, доброг провода. Амстердам је проглашен за најтолерантнији град на свету. Слови за место које широм отворених руку прихвата странце, разуме и слави различитости. Може да се похвали да је град чији су становници током Другог светског рата први у целој Европи протестовали против нацистичког прогона Јевреја. На грбу Амстердама пишу три речи: храброст, одлучност и саосећајност. Међутим, поставља се питање да ли је овакав имиџ илузија. Да ли је менталитет службеника који слепо поштују правила и наређења надређених идеал којем треба тежити како би друштво било боље? Шта ако то води људе у отуђење, прави од њих слепе послушнике, чини да једни друге видимо као статистичке јединице. Сетимо се да је током рата у бившој Југославији такав бирократски менталитет омогућио да холандске снаге за очување мира остану слепе за злочин у Сребреници.

Кроз какав процес рада, пропитивања пролазите спремајући драму „Амстердам”  у којој заправо нема ликова?

Може се рећи да смо током процеса рада на представи примењивали својеврстан експерименталан приступ. Поред разговора и гледања документарног материјала о Холокаусту, поигравали смо се и са елементима психодраме како бисмо што боље разумели позицију жртве и прогонитеља, осећање угрожености, деградираности, страха и свега осталог што прати ситуације у којима злостављање и нечовечност ступају на снагу.

Зашто нам је ова прича у чијем центру збивања је израелска виолинисткиња која станује у Амстердаму занимљива? По чему је особена њена судбина?

У центру збивања у комаду „Амстердам” јесте млада виолинисткиња која је у поодмаклој трудноћи и коју мистериозни рачун за гас из 1944. узнемири до мере да почиње да осећа да је сви виде само као Јеврејку и странкињу. У суштини ово је прича о комплексу наслеђеног или наметнутог идентитета који одређују национална или верска припадност. Отвара се тема слободе да се буде аутентичан и борбе да се одупре опасним свођењима која израстају из предрасуда и полуобавештености.

Драма „Амстердам” отвара бројна питања, пропитује осећање кривице, отуђености, неприлагођености… Какав сценски одговор спремате?

У тражењу адекватног сценског језика за комад „Амстердам” највише сам се руководила питањем како о Холокаусту говорити да би се избегла сталожена, рационална перцепција код публике. Рећи ћу само то да сам настојала да дезилузионистичким позоришним језиком активирам у гледаоцима домаштавање и изазовем асоцијације које изазивају емпатију и згражање.

Колико је деликатно режирати ово дело, будући да нема класичну драмску структуру?

У својој основи наша представа је приповедање приче публици, тачније, оно што се у савременом театру назива сторителингом.

Медицински стручњаци најављују до краја ове године крај пандемије. Како видите будућност театра и заједнице чији смо део, уопште?

Непоправљиви сам оптимиста, романтик и идеалиста. Вероватно се тако браним. То је мој начин да преживим. Окружујем се конструктивном енергијом, људима који су сензибилни и интелектуално радознали. Мада ме плаше доминација површности, општа хипокризија и алијенација, верујем да ће се увек наћи часни и креативни појединци који ће својим делима инспирисати друге да буду бољи људи, да се залажу за врлину и човечност.