Председникова се не пориче

Џенифер Псаки, портпарол Беле куће, исказала је пре неколико дана у обраћању новинарима сву бизарност положаја у којем се америчка администрација нашла откако је на њено чело званично ступио актуелни председник Џозеф Бајден.

Наиме, на изражене сумње новинара у веродостојност извештаја америчке војске који је први човек САД представио јавности поводом недавне ликвидације једног од исламистичких лидера у Сирији, а при чему је, подсетимо, страдао и немали број деце, Псакијева је нервозно реаговала: „Скептични сте у вези с извештајем америчких војника који су ишли тамо и уклонили вођу Исламске државе (ИД)? Мислите да њихове информације нису веродостојне, а да су оне које стижу од ИД тачне?”

Истовремено, портпаролка новинарима није понудила ниједан конкретан доказ који би указивао на то који извор поменуте вести је поузданији. Уосталом, као ни у многим ранијим сличним приликама.

Подсетимо, Американци тврде да је ликвидирани исламистички лидер извршио самоубиство, повукавши у смрт са собом још 12 особа, укључујући и поменуту децу. Неки извештаји са терена казују, међутим, да су спорно убиство (такође укључујући и децу) извршили управо амерички командоси. И то по директном налогу Вашингтона. Очигледно, за портпаролку Псаки реч председника Бајдена јача је од било каквог покушаја да се обелодани истина.

Нема сумње да су у Бајденовој администрацији, након сличног убиства деце прошлог лета у Авганистану, одлучили да се убудуће чврсто држе приче о „склоности” терориста да у безизлазним ситуацијама радије дигну руку на себе и своје најближе него да падну шака америчким командосима. Зашто је то тако, нико од званичника са западне стране Атлантика никада се није потрудио да објасни.

Нешто од таквог става при објашњавању светских догађаја виђено је и пре неколико дана када је у јавност пуштена информација по којој су руске трупе кренуле у инвазију на Украјину. Вест, за коју се врло брзо утврдило да је лажна, објавила је америчка агенција Блумберг, да би је попут муње пренели многи светски медији. Објективно, жељени ефекат је постигнут, а могућност покретања рата у Европи подигнута је на нови, виши ниво. Извињење Блумберга због ове „грешке” деловало је после свега иронично.

Нервозу својеврсног типа исказао је и председник Бајден прошлонедељном изјавом да ће у случају руске агресије на Украјину рад гасовода „Северни ток 2”, који енергентом снабдева велики део Западне Европе, бити онемогућен.

„Неће више бити ’Северног тока 2’. Ми ћемо га зауставити. Обећавам вам, моћи ћемо то да урадимо”, изјавио је шеф Беле куће. Како и којим правним средствима мисли да удари на један легалан међународни пројекат и да ли у том смислу рачуна и на евентуалну војну акцију, председник није рекао. Како год да буде, насилно онемогућавање рада гасовода отворило би многа питања из области међународног права и сигурно не би спречило рат великих размера.

Да Американци воле да „заобилазе суштину, па и истину”, подсетила је прошле недеље и „Политика” у тексту у којем су анализиране трагедије у бившој Југославији, Ираку, Либији, Сирији..., а у којима су САД водиле главну реч, уништавајући без милости и инфраструктуру и људе. Укључујући и децу.

Али вратимо се на почетак. Оно што је Псакијева, и не изрекавши то директно, хтела да нагласи јесте да беспоговорно веровање у речи америчког председника подразумева и беспоговорно поверење у укупну политику САД. А тиме и у америчке акције широм света, ма колико сумњиве биле. Јасно је и да поједини медији у томе играју важну улогу.

Укратко, „Блумбергово истрчавање” тешко да је било случајност. Поготово што се десило у тренутку када нас са Запада уверавају да је избијање неког новог, трећег светског рата – неизбежно. Такође, по истим изворима, узрок за предстојећу катастрофу је понашање Русије. Без обзира на чињеницу да се највећа држава на свету држи унутар својих међународно признатих граница. У том смислу, потпуно се релативизује чињеница да су се раније поменуте трагедије у бившој Југославији, Ираку, Либији, Сирији, а чији непосредни учесници су били управо представници америчких оружаних снага, дешавале хиљадама километара далеко од северноамеричког континента.

Ипак, видно је да већина партнера САД све мање верује гласу Вашингтона и увиђа његову погубност. Активности европских званичника као да су више усмерене ка смиривању нервозе прекоатлантских колега, а мање ка обуздавању Русије.

Нови велики рат никоме није потребан, па, рекло би се, ни западном хегемону.