Predsednikova se ne poriče

Dženifer Psaki, portparol Bele kuće, iskazala je pre nekoliko dana u obraćanju novinarima svu bizarnost položaja u kojem se američka administracija našla otkako je na njeno čelo zvanično stupio aktuelni predsednik Džozef Bajden.

Naime, na izražene sumnje novinara u verodostojnost izveštaja američke vojske koji je prvi čovek SAD predstavio javnosti povodom nedavne likvidacije jednog od islamističkih lidera u Siriji, a pri čemu je, podsetimo, stradao i nemali broj dece, Psakijeva je nervozno reagovala: „Skeptični ste u vezi s izveštajem američkih vojnika koji su išli tamo i uklonili vođu Islamske države (ID)? Mislite da njihove informacije nisu verodostojne, a da su one koje stižu od ID tačne?”

Istovremeno, portparolka novinarima nije ponudila nijedan konkretan dokaz koji bi ukazivao na to koji izvor pomenute vesti je pouzdaniji. Uostalom, kao ni u mnogim ranijim sličnim prilikama.

Podsetimo, Amerikanci tvrde da je likvidirani islamistički lider izvršio samoubistvo, povukavši u smrt sa sobom još 12 osoba, uključujući i pomenutu decu. Neki izveštaji sa terena kazuju, međutim, da su sporno ubistvo (takođe uključujući i decu) izvršili upravo američki komandosi. I to po direktnom nalogu Vašingtona. Očigledno, za portparolku Psaki reč predsednika Bajdena jača je od bilo kakvog pokušaja da se obelodani istina.

Nema sumnje da su u Bajdenovoj administraciji, nakon sličnog ubistva dece prošlog leta u Avganistanu, odlučili da se ubuduće čvrsto drže priče o „sklonosti” terorista da u bezizlaznim situacijama radije dignu ruku na sebe i svoje najbliže nego da padnu šaka američkim komandosima. Zašto je to tako, niko od zvaničnika sa zapadne strane Atlantika nikada se nije potrudio da objasni.

Nešto od takvog stava pri objašnjavanju svetskih događaja viđeno je i pre nekoliko dana kada je u javnost puštena informacija po kojoj su ruske trupe krenule u invaziju na Ukrajinu. Vest, za koju se vrlo brzo utvrdilo da je lažna, objavila je američka agencija Blumberg, da bi je poput munje preneli mnogi svetski mediji. Objektivno, željeni efekat je postignut, a mogućnost pokretanja rata u Evropi podignuta je na novi, viši nivo. Izvinjenje Blumberga zbog ove „greške” delovalo je posle svega ironično.

Nervozu svojevrsnog tipa iskazao je i predsednik Bajden prošlonedeljnom izjavom da će u slučaju ruske agresije na Ukrajinu rad gasovoda „Severni tok 2”, koji energentom snabdeva veliki deo Zapadne Evrope, biti onemogućen.

„Neće više biti ’Severnog toka 2’. Mi ćemo ga zaustaviti. Obećavam vam, moći ćemo to da uradimo”, izjavio je šef Bele kuće. Kako i kojim pravnim sredstvima misli da udari na jedan legalan međunarodni projekat i da li u tom smislu računa i na eventualnu vojnu akciju, predsednik nije rekao. Kako god da bude, nasilno onemogućavanje rada gasovoda otvorilo bi mnoga pitanja iz oblasti međunarodnog prava i sigurno ne bi sprečilo rat velikih razmera.

Da Amerikanci vole da „zaobilaze suštinu, pa i istinu”, podsetila je prošle nedelje i „Politika” u tekstu u kojem su analizirane tragedije u bivšoj Jugoslaviji, Iraku, Libiji, Siriji..., a u kojima su SAD vodile glavnu reč, uništavajući bez milosti i infrastrukturu i ljude. Uključujući i decu.

Ali vratimo se na početak. Ono što je Psakijeva, i ne izrekavši to direktno, htela da naglasi jeste da bespogovorno verovanje u reči američkog predsednika podrazumeva i bespogovorno poverenje u ukupnu politiku SAD. A time i u američke akcije širom sveta, ma koliko sumnjive bile. Jasno je i da pojedini mediji u tome igraju važnu ulogu.

Ukratko, „Blumbergovo istrčavanje” teško da je bilo slučajnost. Pogotovo što se desilo u trenutku kada nas sa Zapada uveravaju da je izbijanje nekog novog, trećeg svetskog rata – neizbežno. Takođe, po istim izvorima, uzrok za predstojeću katastrofu je ponašanje Rusije. Bez obzira na činjenicu da se najveća država na svetu drži unutar svojih međunarodno priznatih granica. U tom smislu, potpuno se relativizuje činjenica da su se ranije pomenute tragedije u bivšoj Jugoslaviji, Iraku, Libiji, Siriji, a čiji neposredni učesnici su bili upravo predstavnici američkih oružanih snaga, dešavale hiljadama kilometara daleko od severnoameričkog kontinenta.

Ipak, vidno je da većina partnera SAD sve manje veruje glasu Vašingtona i uviđa njegovu pogubnost. Aktivnosti evropskih zvaničnika kao da su više usmerene ka smirivanju nervoze prekoatlantskih kolega, a manje ka obuzdavanju Rusije.

Novi veliki rat nikome nije potreban, pa, reklo bi se, ni zapadnom hegemonu.