Jeдан човек а три дела

Признања, плакете, дипломе, медаље, трофеји, пехари начичкани у малој канцеларији сведоче о великим делима просветног, фудбалског и музичког прегаоца – Дејана Недића. Посебна места у радном простору посветио је и незваничним наградама нарочитог значаја као што су урамљена заставица помоћног судије, махача с међународних фудбалских турнира и новински чланци, међу којима је највидљивији из „Политике” под насловом „Без офсајда у учионици”. Ова богата и сасвим необична колекција сведочанстава о дометима економисте на просветном задатку, композитора и текстописца чија реч има посебну тежину кад се коментаришу судијске одлуке на фудбалским првенствима, однедавно је употпуњена – Светосавском наградом.

„Најзад. Давно је то завредео. Добро су се сетили да му је доделе, апсолутно заслужено”, не без разлога кажу упућени у плодове вишедеценијског просветног рада овог строгог али правичног директора престоничке Друге економске школе. Био је њен ђак, 14 година наставник и ево већ деценију и по руководи овом кућом знања. Мада је за Недића ова школа у конкуренцији економских, па и шире, одавно по свему прва, осим по називу, на памет му није падало да је предложи за престижно признање које је напослетку добио. Када су га челници Секретаријата за образовање и дечју заштиту града Београда обавестили да су га кандидовали за Светосавску повељу, прво их је питао: „Мене или школу?” Његовог хвале вредног учинка у просвети, како истиче, не би било без Друге економске, која му је дословно – друга кућа. Да се Недићев рад крунише највреднијом наградом овдашњег просветног система, предложило је и Друштво директора школа Србије. Тако су колеге исказале колико вреднују залагање и рад главног јунака ове приче, који је више од деценије на челу тог удружења, фактички од оснивања овог стручног друштва.

– Питао сам се да ли ћу је икада добити. После 29 година просветног рада осећај је непоновљив. Излети ми да сам добио Нобелову награду јер је Светосавска круна каријере. Без Друге економске школе не бих ово постигао. Она је увек ту. И у повељи њено име стоји после мог. Њен сам ђак, наставник, директор. Једино сам био оправдано одсутан док сам студирао. Завршио сам државни Економски факултет и вратио се у своју средњу школу. Ушао сам у колектив као професор економске групе предмета, октобра 1993. године. У почетку сам предавао биротехнику, куцање на писаћим машинама, а затим статистику док нисам постао директор – прича Недић, или Деки Цар, како га зову садашњи ђаци, уверени да је својевремено предавао физичко или музичко.

Музичка култура одавно је избрисана из распореда часова будућих економских техничара и финансијских администратора, не из школског живота Друге економске.

– Завршио сам две ниже музичке школе, клавир и кларинет. Водио сам хор бившем директору и директору пре њега, а сад самом себи – смеје се Недић, објашњавајући да му је у том послу сада главни помоћник ученица четвртог разреда која ће певати његову песму на предстојећем Сабору народне музике Србије.

– Кад се обелодани, биће атракција – први пут да матуранткиња пева композицију директора школе – процењује композитор и текстописац чије се мелодије и риме преплићу у староградској романси. Том музичком жанру припада и „Тужни боем”, победник „Београдског пролећа” 1994. године, песма коју је написао и компоновао Дејан Недић, а отпевао Крста Петровић.

– „Тужни боем” је сачуван у архиви Радио Београда, нема га онлајн, тада није било компакт-дискова, али већ 1997. године их је било. Ту смо освојили друго место на „Београдском пролећу”, када је моју романсу „Балалајка” отпевала Мира Пејић Арменулић. Тад нас је победио Оливер Њего, маестро се појавио с песмом чувеног Жарка Петровића. Имам данас на видео-тракама како је то изгледало. Музичко „Пролеће у Београду” покушао је да врати Војкан Борисављевић 2014. године, али одржано је тада и ништа – сећа се Недић и каже како се нада да ће дуговечнији и успешнији бити недавно најављени повратак фестивала „Београдско пролеће” на сцену престонице крајем априла.

„Тамо где се секу две општине јаке, налази се наша школа која недри дивне ђаке”, стихови су химне Друге економске школе, коју је, погађате, написао директор.

– Школа је у ризичном крају, на међи Вождовца и Врачара. Моји помоћници су ту за оцене, то ме не интересује. Занимају ме безбедност, понашање, рад, ред и дисциплина. Доживљавао сам да наши ученици бацају цигаре кад ме сретну на улици иако иду с породицом. Поносан сам што ме ђаци поштују и воле, али и од мене, да кажем, зазиру. Овај семафор испред школе зову Недићев семафор. Опасна је раскрсница, чести су судари, а из школског дворишта право се излази на раскрсницу. Звао сам надлежне упорно и одбијао да прихватим њихов одговор да ту не може да се постави семафор. Кад је на том месту у удесу повређено дете из краја, није наш ђак, био сам огорчен и све што сам могао урадио сам да овде буде семафор. Ево га, ту је. Безбедност деце ми је најважнија – наглашава Недић.

Спортисте из редова будућих економских стручњака безрезервно бодри. Иако многи мисле да је тренирао фудбал, у ствари, играо је ватерполо. Због повреде руке морао је да престане да тренира. Да би остао у спорту, каже, завршио је курс за фудбалског судију 1983. године.

– Много се тешко тада долазило до југословенске лиге, имали смо 11 рангова. Међународни судија постао сам 2004. Судио сам од 1984. до 2008. године. Припала ми је част да 2007. године судим прво финале Купа Србије, Звезда–Војводина на „Маракани”, 15. маја. Три дана пре тога именован сам за вршиоца дужности директора Друге економске школе, па у октобру постао директор и до данас имам четири мандата на том месту. У својој 43. – а ми фудбалске судије можемо судити до 45. године – добио сам квалификације за Светско првенство: Швајцарска–Луксембург у Цириху, 2008. године. Тада, на врхунцу судијске каријере, одлучио сам да се од ње опростим. Ушао сам у кућу ФИФА, био помоћни судија, то јест асистент рефери махач и урамио заставицу. Потпуно сам се посветио просветном раду. Вишедеценијско искуство потврђује да је много теже судити на образовном него на фудбалском терену јер овде су деца, а тамо су формиране личности – закључује Недић.