Jedan čovek a tri dela

Priznanja, plakete, diplome, medalje, trofeji, pehari načičkani u maloj kancelariji svedoče o velikim delima prosvetnog, fudbalskog i muzičkog pregaoca – Dejana Nedića. Posebna mesta u radnom prostoru posvetio je i nezvaničnim nagradama naročitog značaja kao što su uramljena zastavica pomoćnog sudije, mahača s međunarodnih fudbalskih turnira i novinski članci, među kojima je najvidljiviji iz „Politike” pod naslovom „Bez ofsajda u učionici”. Ova bogata i sasvim neobična kolekcija svedočanstava o dometima ekonomiste na prosvetnom zadatku, kompozitora i tekstopisca čija reč ima posebnu težinu kad se komentarišu sudijske odluke na fudbalskim prvenstvima, odnedavno je upotpunjena – Svetosavskom nagradom.

„Najzad. Davno je to zavredeo. Dobro su se setili da mu je dodele, apsolutno zasluženo”, ne bez razloga kažu upućeni u plodove višedecenijskog prosvetnog rada ovog strogog ali pravičnog direktora prestoničke Druge ekonomske škole. Bio je njen đak, 14 godina nastavnik i evo već deceniju i po rukovodi ovom kućom znanja. Mada je za Nedića ova škola u konkurenciji ekonomskih, pa i šire, odavno po svemu prva, osim po nazivu, na pamet mu nije padalo da je predloži za prestižno priznanje koje je naposletku dobio. Kada su ga čelnici Sekretarijata za obrazovanje i dečju zaštitu grada Beograda obavestili da su ga kandidovali za Svetosavsku povelju, prvo ih je pitao: „Mene ili školu?” Njegovog hvale vrednog učinka u prosveti, kako ističe, ne bi bilo bez Druge ekonomske, koja mu je doslovno – druga kuća. Da se Nedićev rad kruniše najvrednijom nagradom ovdašnjeg prosvetnog sistema, predložilo je i Društvo direktora škola Srbije. Tako su kolege iskazale koliko vrednuju zalaganje i rad glavnog junaka ove priče, koji je više od decenije na čelu tog udruženja, faktički od osnivanja ovog stručnog društva.

– Pitao sam se da li ću je ikada dobiti. Posle 29 godina prosvetnog rada osećaj je neponovljiv. Izleti mi da sam dobio Nobelovu nagradu jer je Svetosavska kruna karijere. Bez Druge ekonomske škole ne bih ovo postigao. Ona je uvek tu. I u povelji njeno ime stoji posle mog. Njen sam đak, nastavnik, direktor. Jedino sam bio opravdano odsutan dok sam studirao. Završio sam državni Ekonomski fakultet i vratio se u svoju srednju školu. Ušao sam u kolektiv kao profesor ekonomske grupe predmeta, oktobra 1993. godine. U početku sam predavao birotehniku, kucanje na pisaćim mašinama, a zatim statistiku dok nisam postao direktor – priča Nedić, ili Deki Car, kako ga zovu sadašnji đaci, uvereni da je svojevremeno predavao fizičko ili muzičko.

Muzička kultura odavno je izbrisana iz rasporeda časova budućih ekonomskih tehničara i finansijskih administratora, ne iz školskog života Druge ekonomske.

– Završio sam dve niže muzičke škole, klavir i klarinet. Vodio sam hor bivšem direktoru i direktoru pre njega, a sad samom sebi – smeje se Nedić, objašnjavajući da mu je u tom poslu sada glavni pomoćnik učenica četvrtog razreda koja će pevati njegovu pesmu na predstojećem Saboru narodne muzike Srbije.

– Kad se obelodani, biće atrakcija – prvi put da maturantkinja peva kompoziciju direktora škole – procenjuje kompozitor i tekstopisac čije se melodije i rime prepliću u starogradskoj romansi. Tom muzičkom žanru pripada i „Tužni boem”, pobednik „Beogradskog proleća” 1994. godine, pesma koju je napisao i komponovao Dejan Nedić, a otpevao Krsta Petrović.

– „Tužni boem” je sačuvan u arhivi Radio Beograda, nema ga onlajn, tada nije bilo kompakt-diskova, ali već 1997. godine ih je bilo. Tu smo osvojili drugo mesto na „Beogradskom proleću”, kada je moju romansu „Balalajka” otpevala Mira Pejić Armenulić. Tad nas je pobedio Oliver Njego, maestro se pojavio s pesmom čuvenog Žarka Petrovića. Imam danas na video-trakama kako je to izgledalo. Muzičko „Proleće u Beogradu” pokušao je da vrati Vojkan Borisavljević 2014. godine, ali održano je tada i ništa – seća se Nedić i kaže kako se nada da će dugovečniji i uspešniji biti nedavno najavljeni povratak festivala „Beogradsko proleće” na scenu prestonice krajem aprila.

„Tamo gde se seku dve opštine jake, nalazi se naša škola koja nedri divne đake”, stihovi su himne Druge ekonomske škole, koju je, pogađate, napisao direktor.

– Škola je u rizičnom kraju, na međi Voždovca i Vračara. Moji pomoćnici su tu za ocene, to me ne interesuje. Zanimaju me bezbednost, ponašanje, rad, red i disciplina. Doživljavao sam da naši učenici bacaju cigare kad me sretnu na ulici iako idu s porodicom. Ponosan sam što me đaci poštuju i vole, ali i od mene, da kažem, zaziru. Ovaj semafor ispred škole zovu Nedićev semafor. Opasna je raskrsnica, česti su sudari, a iz školskog dvorišta pravo se izlazi na raskrsnicu. Zvao sam nadležne uporno i odbijao da prihvatim njihov odgovor da tu ne može da se postavi semafor. Kad je na tom mestu u udesu povređeno dete iz kraja, nije naš đak, bio sam ogorčen i sve što sam mogao uradio sam da ovde bude semafor. Evo ga, tu je. Bezbednost dece mi je najvažnija – naglašava Nedić.

Sportiste iz redova budućih ekonomskih stručnjaka bezrezervno bodri. Iako mnogi misle da je trenirao fudbal, u stvari, igrao je vaterpolo. Zbog povrede ruke morao je da prestane da trenira. Da bi ostao u sportu, kaže, završio je kurs za fudbalskog sudiju 1983. godine.

– Mnogo se teško tada dolazilo do jugoslovenske lige, imali smo 11 rangova. Međunarodni sudija postao sam 2004. Sudio sam od 1984. do 2008. godine. Pripala mi je čast da 2007. godine sudim prvo finale Kupa Srbije, Zvezda–Vojvodina na „Marakani”, 15. maja. Tri dana pre toga imenovan sam za vršioca dužnosti direktora Druge ekonomske škole, pa u oktobru postao direktor i do danas imam četiri mandata na tom mestu. U svojoj 43. – a mi fudbalske sudije možemo suditi do 45. godine – dobio sam kvalifikacije za Svetsko prvenstvo: Švajcarska–Luksemburg u Cirihu, 2008. godine. Tada, na vrhuncu sudijske karijere, odlučio sam da se od nje oprostim. Ušao sam u kuću FIFA, bio pomoćni sudija, to jest asistent referi mahač i uramio zastavicu. Potpuno sam se posvetio prosvetnom radu. Višedecenijsko iskustvo potvrđuje da je mnogo teže suditi na obrazovnom nego na fudbalskom terenu jer ovde su deca, a tamo su formirane ličnosti – zaključuje Nedić.