Празник слободе и наших подела

„И ако време јуче није било баш најлепше на улицама београдским, нарочито оним кроз које је требало да прођу Краљ и Двор биле су пуне света још од осам часова ујутру. Куће су све биле искићене заставама, по неки прозор украшен ћилимовима, тако да се видело да београдско грађанство одиста учествује у прослави стогодишњице. По улицама је нарочито много било женског света у пролећним тоалетама и школске младежи која је одушевљено поздрављала краља у проласку..”

Овако је „Политика” од 15. фебруара 1904, непуних месец дана од покретања листа, описала амбијент на београдским улицама приликом обележавања стогодишњице Првог српског устанка. Мада Сретење, односно Дан државности, тада није било званичан празник, већ је као такав установљен готово век касније – 2002. године, повода за празновање било је много.

Јер, стогодишњица Првог српског устанка готово се била поклопила са сменом династије, до које је дошло после Мајског преврата, годину дана раније. И док се у време Обреновића, а нарочито током владавине кнеза Милоша, о Првом српском устанку говорило стидљиво, понекад и с ниподаштавањем, а у први план је истицана „Таковска буна” (Други српски устанак) прилике су се сада промениле. Тако је обележавање Првог српског устанка, несумњиво једног од најважнијих догађаја у нашој историји, осим као прилика да се истакну важност и заслуге Карађорђа и његових устаника, искоришћено и за учвршћивање власти новог владара.

Зато је тог 15. фебруара 1904. у Београду, који је имао једва нешто више од 70.000 становника, било свечано. Испред двора, на Теразијама и код „Руског цара” била је распоређена војска, а дуж улица којима је до Саборне цркве пролазила поворка налазило се мноштво народа. После благодарења и службе у Саборној цркви поворка се истим путем вратила у двор. Тамо је организован пријем за званице, међу којима су били чланови владе и народне скупштине, официрског кора и цркве. Овој годишњици посвећен је велики значај и у новинама, па је у уводнику „Политике” од 14. фебруара писало: „Пре сто година, на данашњи дан изабран је за вођу српских устаника Карађорђе. Срби којима је била досадила дахијска обест и самовоља решени да гину са оружјем у руци, кад се већ гинути мора изабрали су за вођу оног ко им се чинио најподеснији и најдостојнији да их у тој тешкој борби води.”

Цела та година била је у знаку обележавања овог јубилеја. Штампане су брошуре и историјски извори, објављена књига Стојана Новаковића „Устанак на дахије”, па је и најсвечанији догађај те године – крунисање краља Петра, које је обављено у септембру – био прожет том успоменом. Тако је и круна краља Петра, специјално изливена за ту прилику, била направљена од бронзе с Карађорђевог топа. Иначе, без обзира на важност која је придавана овом догађају, као званични празници у Србији су (према старом календару) тада обележавани само 15. јун – Видовдан и 29. јун – рођендан краља Петра.

Ни после стварања нове државе – Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (Југославије) ствари се нису много промениле. Као државни празници обележавани су рођендани краља Александра, краљице Марије, краљевића Петра, потом 28. јун – Видовдан и 1. децембар – Дан уједињења Срба, Хрвата и Словенаца. Било је предлога да се 24. мај, Дан свесловенских апостола Ћирила и Методија, обележава као нови празник – Дан словенске писмености, али то ипак није реализовано. Сретење је, нарочито кад су биле „округле” годишњице Првог устанка и Сретењског устава, такође свечано обележавано, али чини се без амбиција да прерасте у нови празник.

Наравно, приликом обележавања ових датума водило се рачуна о приликама у држави, па се настојало да се и они сагледају у светлу актуелних идеологија. Тако је, поводом обележавања 130 година од почетка устанка, у „Политици” 14. фебруара 1934. објављен уводник под насловом „Први устанак и Југословени ван Шумадије”, где је наведено да је „међу истакнутим вођама Првог устанка било људи из свих југословенских крајева”. Тада је вођена политика интегралног југословенства с крилатицом „брат је мио које вере био”, па је и у догађајима из прошлости било важно пронаћи доказе заједничког стремљења Јужних Словена за слободом. Осим устанка, пажња је посвећивана и Сретењском уставу, па је тако 1935. године, када је била стогодишњица проглашења овог устава, организован низ трибина и изложби о том догађају. Углавном се истицала његова важност, либерална решења која је понудио, али се наглашавао и ауторитарни режим кнеза Милоша. Поводом стогодишњице Сретењског устава у „Политици” је 15. фебруара 1935. објављен и уводник под насловом „Уставотворност у обновљеној српској држави”. Иначе, занимљиво је да је Сретење било слава многих удружења, па међу њима и четничке организације, која га је сваке године обележавала.

Стварање нове социјалистичке Југославије, после Другог светског рата, донело је нове празнике и идеологију, а с њима и тежњу да се све што се дешавало пре револуције стави у други план. Али, ни тада није изостало обележавање важних датума. Први српски устанак најсвечаније је обележен 1954. године, кад се навршавало 150 година од његовог подизања.

Обележавање тог јубилеја трајало је месец дана и то не само у Србији, него и у другим републикама ФНР Југославије. У Конаку кнеза Милоша на Топчидеру организована је велика изложба посвећена Првом и Другом српском устанку, а централна манифестација одржана је 14. фебруара у Народном позоришту. Тој свечаности присуствовали су и Јосип Броз Тито, Александар Ранковић и други руководиоци, а говорници су били Петар Стамболић и историчар Васа Чубриловић. Наравно, политичари су настојали да и овај догађај прикажу у светлу владајуће идеологије, па је Петар Стамболић између осталог рекао: „У односу према српском устанку наша је генерација ослобођена притисака династичких интереса и класне ограничености буржоаског друштва. Наша социјалистичка револуција црпи своју идејну снагу из сазнања себе саме из будућности и није јој потребно, како Маркс каже, ’призивање мртвих’.” Следећег дана у Орашцу је одржан народни митинг, на којем су учествовали Мијалко Тодоровић Плави и Радивоје Јовановић Брадоња, истакнути учесници Другог светског рата. Поводом овог јубилеја у Орашцу је тада подигнута и спомен-чесма, која постоји и данас.