Praznik slobode i naših podela

„I ako vreme juče nije bilo baš najlepše na ulicama beogradskim, naročito onim kroz koje je trebalo da prođu Kralj i Dvor bile su pune sveta još od osam časova ujutru. Kuće su sve bile iskićene zastavama, po neki prozor ukrašen ćilimovima, tako da se videlo da beogradsko građanstvo odista učestvuje u proslavi stogodišnjice. Po ulicama je naročito mnogo bilo ženskog sveta u prolećnim toaletama i školske mladeži koja je oduševljeno pozdravljala kralja u prolasku..”

Ovako je „Politika” od 15. februara 1904, nepunih mesec dana od pokretanja lista, opisala ambijent na beogradskim ulicama prilikom obeležavanja stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Mada Sretenje, odnosno Dan državnosti, tada nije bilo zvaničan praznik, već je kao takav ustanovljen gotovo vek kasnije – 2002. godine, povoda za praznovanje bilo je mnogo.

Jer, stogodišnjica Prvog srpskog ustanka gotovo se bila poklopila sa smenom dinastije, do koje je došlo posle Majskog prevrata, godinu dana ranije. I dok se u vreme Obrenovića, a naročito tokom vladavine kneza Miloša, o Prvom srpskom ustanku govorilo stidljivo, ponekad i s nipodaštavanjem, a u prvi plan je isticana „Takovska buna” (Drugi srpski ustanak) prilike su se sada promenile. Tako je obeležavanje Prvog srpskog ustanka, nesumnjivo jednog od najvažnijih događaja u našoj istoriji, osim kao prilika da se istaknu važnost i zasluge Karađorđa i njegovih ustanika, iskorišćeno i za učvršćivanje vlasti novog vladara.

Zato je tog 15. februara 1904. u Beogradu, koji je imao jedva nešto više od 70.000 stanovnika, bilo svečano. Ispred dvora, na Terazijama i kod „Ruskog cara” bila je raspoređena vojska, a duž ulica kojima je do Saborne crkve prolazila povorka nalazilo se mnoštvo naroda. Posle blagodarenja i službe u Sabornoj crkvi povorka se istim putem vratila u dvor. Tamo je organizovan prijem za zvanice, među kojima su bili članovi vlade i narodne skupštine, oficirskog kora i crkve. Ovoj godišnjici posvećen je veliki značaj i u novinama, pa je u uvodniku „Politike” od 14. februara pisalo: „Pre sto godina, na današnji dan izabran je za vođu srpskih ustanika Karađorđe. Srbi kojima je bila dosadila dahijska obest i samovolja rešeni da ginu sa oružjem u ruci, kad se već ginuti mora izabrali su za vođu onog ko im se činio najpodesniji i najdostojniji da ih u toj teškoj borbi vodi.”

Cela ta godina bila je u znaku obeležavanja ovog jubileja. Štampane su brošure i istorijski izvori, objavljena knjiga Stojana Novakovića „Ustanak na dahije”, pa je i najsvečaniji događaj te godine – krunisanje kralja Petra, koje je obavljeno u septembru – bio prožet tom uspomenom. Tako je i kruna kralja Petra, specijalno izlivena za tu priliku, bila napravljena od bronze s Karađorđevog topa. Inače, bez obzira na važnost koja je pridavana ovom događaju, kao zvanični praznici u Srbiji su (prema starom kalendaru) tada obeležavani samo 15. jun – Vidovdan i 29. jun – rođendan kralja Petra.

Ni posle stvaranja nove države – Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (Jugoslavije) stvari se nisu mnogo promenile. Kao državni praznici obeležavani su rođendani kralja Aleksandra, kraljice Marije, kraljevića Petra, potom 28. jun – Vidovdan i 1. decembar – Dan ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Bilo je predloga da se 24. maj, Dan sveslovenskih apostola Ćirila i Metodija, obeležava kao novi praznik – Dan slovenske pismenosti, ali to ipak nije realizovano. Sretenje je, naročito kad su bile „okrugle” godišnjice Prvog ustanka i Sretenjskog ustava, takođe svečano obeležavano, ali čini se bez ambicija da preraste u novi praznik.

Naravno, prilikom obeležavanja ovih datuma vodilo se računa o prilikama u državi, pa se nastojalo da se i oni sagledaju u svetlu aktuelnih ideologija. Tako je, povodom obeležavanja 130 godina od početka ustanka, u „Politici” 14. februara 1934. objavljen uvodnik pod naslovom „Prvi ustanak i Jugosloveni van Šumadije”, gde je navedeno da je „među istaknutim vođama Prvog ustanka bilo ljudi iz svih jugoslovenskih krajeva”. Tada je vođena politika integralnog jugoslovenstva s krilaticom „brat je mio koje vere bio”, pa je i u događajima iz prošlosti bilo važno pronaći dokaze zajedničkog stremljenja Južnih Slovena za slobodom. Osim ustanka, pažnja je posvećivana i Sretenjskom ustavu, pa je tako 1935. godine, kada je bila stogodišnjica proglašenja ovog ustava, organizovan niz tribina i izložbi o tom događaju. Uglavnom se isticala njegova važnost, liberalna rešenja koja je ponudio, ali se naglašavao i autoritarni režim kneza Miloša. Povodom stogodišnjice Sretenjskog ustava u „Politici” je 15. februara 1935. objavljen i uvodnik pod naslovom „Ustavotvornost u obnovljenoj srpskoj državi”. Inače, zanimljivo je da je Sretenje bilo slava mnogih udruženja, pa među njima i četničke organizacije, koja ga je svake godine obeležavala.

Stvaranje nove socijalističke Jugoslavije, posle Drugog svetskog rata, donelo je nove praznike i ideologiju, a s njima i težnju da se sve što se dešavalo pre revolucije stavi u drugi plan. Ali, ni tada nije izostalo obeležavanje važnih datuma. Prvi srpski ustanak najsvečanije je obeležen 1954. godine, kad se navršavalo 150 godina od njegovog podizanja.

Obeležavanje tog jubileja trajalo je mesec dana i to ne samo u Srbiji, nego i u drugim republikama FNR Jugoslavije. U Konaku kneza Miloša na Topčideru organizovana je velika izložba posvećena Prvom i Drugom srpskom ustanku, a centralna manifestacija održana je 14. februara u Narodnom pozorištu. Toj svečanosti prisustvovali su i Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i drugi rukovodioci, a govornici su bili Petar Stambolić i istoričar Vasa Čubrilović. Naravno, političari su nastojali da i ovaj događaj prikažu u svetlu vladajuće ideologije, pa je Petar Stambolić između ostalog rekao: „U odnosu prema srpskom ustanku naša je generacija oslobođena pritisaka dinastičkih interesa i klasne ograničenosti buržoaskog društva. Naša socijalistička revolucija crpi svoju idejnu snagu iz saznanja sebe same iz budućnosti i nije joj potrebno, kako Marks kaže, ’prizivanje mrtvih’.” Sledećeg dana u Orašcu je održan narodni miting, na kojem su učestvovali Mijalko Todorović Plavi i Radivoje Jovanović Bradonja, istaknuti učesnici Drugog svetskog rata. Povodom ovog jubileja u Orašcu je tada podignuta i spomen-česma, koja postoji i danas.