У сиромаштву, а испред времена

Сви који су сада у зрелим годинама, а одрастали су на селу, сигурно се сећају тог живота и свеприсутног сиромаштва.

Неписано правило каже да се у сиромаштву највише једе хлеб – једноставно да се надокнади мањак других намирница. Узмеш мало већи комад хлеба, гризеш га, кидаш и пуним устима гуташ. Важно је било само да стомак није празан. Углавном је то био црни хлеб, а бели се ретко виђао, а још мање јео. Можда само за празнике или ако га неко донесе из града. Тај бели хлеб је био права посластица и могли смо га добити само по мало парче.

Друго неписано правило каже да кад има више других намирница, кад је исхрана разноврснија, са више меса, троши се мање хлеба. Приметили смо кад се на улици или на неком другом месту дели помоћ, у првом плану су или брашно или два–три хлеба. И даље на селу кад те поздрављају питају те имаш ли хлеба.

Било па прошло, за боље нисмо ни знали.

Размишљам о томе колико смо, иако сиромашни, били испред времена. Зна се да је сада црни хлеб изузетно тражен и, сви кажу, веома здрав. Сада кажу да бели хлеб треба максимално избегавати, а црни што више јести, иако је тај црни некад био симбол сиромаштва. Али чим се нешто више тражи и подвале су веће. Нисмо више сигурни да ли пекари стварно за нас праве чисто црни хлеб или нам подваљују.

Сви нам сада деле савете да је пожељно и чак модерно јести црни хлеб. Дакле, потпуно обрнуто. Црни хлеб сада је и скупљи и чак знак богатства, а не сиромаштва. Некада смо били жељни белог хлеба, а сада би требало да га избегавамо.

И шта сад имамо? Оно што је некад било симбол сиромаштва, сада је показатељ богатства. Мислим само на црни хлеб, а можда има и нешто друго.

И други феномен је тренутно присутан када је реч о исхрани. Као да смо у сиромаштву боље знали шта је здравије и то и јели. Нисмо имали пара за већу куповину хране, па смо више јели ону домаћу, из наше баште. Тада није било оволико саветника који нам сада свакодневно деле савете о исхрани. Испада да сада чак мање знамо шта је у нашој исхрани здраво, а шта није. Намеће се закључак да су неуки и сиромашни више знали о здравој исхрани од садашњих људи, формално много образованијих. Важи ли сада она стара изрека да, што више бака имамо деца су све килавија? Биће да је најлакше за бројне ТВ канале направити емисије тог типа и „закрпити рупе” у програму. Безброј је емисија где сви кувају и сви знају и да кувају и да деле савете. На ТВ каналима тако се кува од јутра до мрака и изрекне се „мали милион” савета, па смо збуњени шта и како нешто јести, а имамо све више проблема са здрављем.

Петар Орозовић