Позоришна светковина

За директора Стеријиног позорја недавно је постављен угледни драмски писац Иван М. Лалић. Само неколико недеља пре постављења, у програму 53. Стеријиног позорја, нашла се Лалићева представа „Херој нације”, у извођењу Народног позоришта „Тоша Јовановић” из Зрењанина, и побрала све комплименте. Иван М. Лалић је рођен 1965. у Београду, где је 1991. дипломирао драматургију на Факултету драмских уметности. Аутор је две телевизијске драме и ТВ серија „Пилот у трави” (ТВ Београд, 1988) и „Отворена врата” (1994), али је постао врло познат као аутор више позоришних драма, међу којима су и „Пуританска комедија” (Народно позориште, 1996), „У пламену страсти” (Звездара театар, 1997), „Мој отац у борби против ниткова из свемира” (1998), „Cuba libre” (СНП, 2000)... Пре шест година Лалић је неколико месеци био управник Српског народног позоришта у Новом Саду, али је за значајан посао директора Позорја, посебно за нове идеје у организацији овог фестивала, најзначајније свакако његово искуство у раду руководећих тимова две велике манифестације – Егзита и филмског фестивала Синема сити.

Прихватили сте нови, нимало лак изазов – место директора Стеријиног позорја... Шта Вас је мотивисало?

Разлози због којих сам прихватио ово место настали су из жеље да после 5. октобра, када сам био део јавног сектора, покушам да реформишем ту област, незадовољан постојећим амбијентом и културним моделом... У Стеријино позорје сам ушао у тренутку када Нови Сад доживљава истински фестивалски процват. У њему се стекло довољно услова који представљају сам топоним: Нови Сад је по својим габаритима идеалан фестивалски град, али он је то и по својој суштини, културном наслеђу, менталитету, имиџу... Крочио сам поново у поље из кога сам побегао, отишавши у музику, ТВ и филм, са једним товаром менаџерског искуства, што ми се чини круцијалним квалитетом у овом случају.

Како ће изгледати то искуство примењено у Стеријином позорју?

Одвајам два суштинска поља деловања. Први је продуцентски, а други програмски. У продуцентском делу намеравам све да променим, јер мислим да та област одређује и број и квалитет програма, и успех и значај самог програмског дела Позорја. То је све у уској вези једно с другим. Када је реч о програмском делу, нисам желео да уђем у Позорје и кажем како све оно што су моји претходници урадили не ваља, ни да кренем од почетка... Напротив, у Позорју је било врло добрих ствари, па тако једно наталожено искуство може само да допринесе да мој посао буде олакшан. Па ипак, многе ствари желим да унапредим.

Конкретно, какве потезе ћете предложити у селекцији представа?

Стеријино позорје је јавни интерес и нико, наравно, нема мандат да на своју руку ту нешто мења... Али, сугерисаћу да селекцију националне драме вратимо у габарите које је некада имала, сада је то само три до пет представа. Вратио бих некадашњу опцију, са бар седам-осам представа, јер је драмска продукција, као и сликарство, примарна уметност и требало би да на Стеријином позорју представимо најбољу годишњу продукцију, да фестивал буде светковина која заузима централно место позоришне сезоне. С друге стране, не бих укинуо ни део програма и селекцију у оквиру које се приказују најбоље представе рађене према страним текстовима, већ бих, дакле, постојећи модел проширио у смислу да буде више представа. Око те селекције бих молио за мало стрпљења, идеја је да то буде и извесна рестаурација ранијег театарског и језичког простора екс Југославије. Управо ових дана требало би да се сусретнем са директором Ужичког фестивала, желим да синхронизујемо наше програме, да се не дешава да свако ради на своју руку и да долази до инфлације иницијатива које су у колизији.

На Позорју желим да вратим и институцију представе на отвореном, јер оне у великој мери, атрактивношћу и спектакуларношћу, могу одредити и читав фестивал као иновативан и успешан.

Позоришну јавност и публику највише је, чини се, узбудила Ваша изјава да намеравате да спојите Стеријино позорје са неколико великих новосадских манифестација.

Када сам предлагао увезивање фестивалских догађаја у Новом Саду мислио сам на рационално понашање: исте техничке ресурсе користи више манифестација, то су пре свега светло, звук, монтажне трибине... које би град Нови Сад, у синергији са директорима ових манифестација, могао да рационализује. А позоришна инфраструктура Новог Сада је испод нивоа свега тога што је потребно тим манифестацијама. Други битан заједнички именитељ је маркетиншко-туристички. Уверен сам да је за економију и имиџ Новог Сада добро да себе рекламира као град културе, фестивала, као креативни град који би своје манифестације представљао и на свим туристичким сајмовима и имао одређене кампање у том смислу. А ту долазимо до нечега што је тренд у свету – коришћења културних садржаја као врхунске економске алатке за стварање и креирање градских економија.

Да ли ће Вам за реализацију овакве идеје бити довољан тим садашњег Позорја?

Верујем да за то имамо капацитете. Оптимиста сам и зато што нисмо оптерећени великим бројем запослених, као СНП или Народно позориште у Београду, два мастодонта која је јако тешко покренути... На малом узорку направићу ефикасан и продуктиван тим, уз сва постојећа искуства која и Стеријино позорје има са спољним сарадницима а они, опет, могу бити и део града-фестивала и сервисираће и друге манифестације.

Када би почињао овај наш, „новосадски Единбург”, како су медији већ неформално назвали будући град-фестивал?

Фестивалска сезона би почињала Стеријиним позорјем и трајала би до краја Егзита, дакле, било би то скоро два пуна месеца културних садржаја града-фестивала. Верујем да ће они провоцирати и медије да нас прате, што до сада није био случај. На Синема ситију смо радили врло озбиљне фестивалске хронике, али су на РТС оне емитоване после суђења Шешељу, у један после поноћи. Ако је Шешељев театар важнији од емисије са толико прилога и гостију, онда са РТС нешто није у реду. Посебно ако је то стварно јавни сервис који, ипак, не мора да се такмичи са Митровићем и „Пинком” у сондажи гледаности.

Колико искрено верујете да се ови нови културни и фестивалски модели могу остварити код нас?

Веома верујем да је за то сада добар моменат. Први пут после 5. октобра имамо једног доброг, мотивисаног министра културе са озбиљним капацитетима да тако нешто покрене. А у Новом Саду и Војводини постоји једна политичка воља за промоцију оваквог модела. Као директор Стеријиног позорја радујем се што у постојећим околностима нисам могао да замислим позитивнију умреженост енергије око себе.