Највише страдале домаћице, деца и најстарији

Чак 90 одсто страдалих Јевреја са тла окупиране Србије изгубило је живот у два логора формирана у Београду – на Сајмишту и Топовским шупама. Тиме су се ова два стратишта издвојила као централна места Холокауста у окупираној Србији. Насупрот овом проценту, у другим концентрационим логорима или на местима масовних и појединачних стрељања усмрћена је тек седмина побијених припадника јеврејске заједнице.

Ово је само део налаза које смо пронашли у студији „Од Топовских шупа до Сајмишта”, историчара др Драгана Цветковића, музејског саветника у Музеју жртава геноцида. Та институција је недавно објавила друго издање ове књиге, с поднасловом „Квантитативна анализа Холокауста у окупираној Србији”. С намером да сагледа унутрашњу структуру претрпљених губитака јеврејске заједнице с подручја наше земље у Другом светском рату, аутор је спровео квантитативну анализу личних података о жртвама. На тај начин успео је да Холокауст у Србији прикаже из угла статистике, односно података о узрасту, занимањима и другим демографским обележјима страдалих Јевреја, као и да њихово страдање размотри у односу на губитке других народа за време окупације.

Додатни мотив за ово истраживање јесте, према речима аутора, то што досад није утврђен прецизан број страдалих Јевреја с подручја окупиране Србије. И док су у литератури најчешће навођене процене од 13.600 до 15.000 жртава, Јад Вашем процењује да их је страдало између 11.000 и 12.000. Од тих бројева Цветковић је ревизијом укупног пописа жртава рата утврдио да је за свега 6.254 јеврејске жртве у Србији поименце утврђен идентитет, као и ближа демографска обележја, па је на основу тог броја направио анализу.

„Колективно одређени за уништење од стране нацистичких окупатора, Јевреји из окупиране Србије уништени су у прве две године рата, односно 1941. и 1942, док су од 1943. до 1945, након кулминације Холокауста, живот изгубили малобројни Јевреји преостали у логорима или они који су неуспешно покушавали да пронађу уточиште у другим деловима подељене Југославије и иностранству”, истиче Цветковић.

У прилог намери окупатора да спроведе Холокауст у Србији сведочи и то што је међу страдалим Јеврејима готово идентичан проценат мушкараца и жена, као и то што су забележени губици у свим узрасним групама, без обзира на родну припадност жртава.

„Када је реч о професионалној структури, близу 40 одсто страдалих припадника јеврејске заједнице била су издржавана лица – домаћице, деца, старије особе и људи с посебним потребама. Привредници су чинили 23 одсто. Службеници, стручњаци и припадници слободних занимања, као што су адвокати, уметници, музичари, глумци, писци, новинари и други, имали су удео од око 15 процената, ученици и студенти 14 одсто, док је радника било око шест процената”, наводи Цветковић.

У књизи се разматрају и размере страдања цивила по националној припадности у односу на укупан удео у популацији Србије. По том критеријуму, највише цивилних жртава за време окупације су у апсолутним бројевима свакако имали Срби, као бројчано најзаступљенији народ, чинећи 80 одсто свих људских губитака, док су Јевреји имали око 11 процената. Али када се сагледа да су Срби пре рата чинили 85 процената укупне популације, а Јевреји свега 0,35 одсто, онда се може закључити да су губици јеврејске заједнице сразмерно 32 пута већи у односу на њихову заступљеност у становништву.

„При разматрању укупних губитака јеврејске заједнице с подручја окупиране Србије, потребно је Јеврејима страдалим у Холокаусту придодати и оне који су погинули приликом бомбардовања Београда и других градова у ’априлском рату’, али и оне који су изгубили живот у активном пружању отпора фашизму као припадници Војске Краљевине Југославије, партизанског покрета или савезничких војних формација”, истиче Цветковић, додајући да би то требало да буде релевантна тема неких будућих истраживања.