Лола Рибар уместо Светогорске

У име „свих нас из педесет и неке”, којима Ској и скојевци, бивши и садашњи, нису избрисали историјско памћење и националну свест, сматрам да је предлог новог Скоја да се Светогорска улица у Београду поново назове по комунистичком вођи и „икони” југословенске левице Иви Лоли Рибару најблаже речено иритантан.

У време комунистичког једноумља (диктатуре) следеће улице, установе, школе и др. у Београду носиле су имена браће Рибар и њиховог оца др Ивана Рибара: Основна школа „Браћа Рибар” (сада ОШ „Краљ Петар Први”), Основна школа „Др Иван Рибар” у насељу Бежанија, Улица др Ивана Рибара у Новом Београду, Улица Лоле Рибара (сада Светогорска), Гимназија „Лола Рибар”, апотека „Лола Рибар” (у згради поред хотела „Москва”, у којој је сада продавница Српске православне цркве. Апотека је пре Другог светског рата припадала оцу Слободе Трајковић, веренице Иве Лоле Рибара), Фабрика алатних машина „Лола Рибар а. д.” у Железнику, Улица Лоле Рибара, такође у Железнику, Трг Лоле Рибара у Младеновцу... Нисам навео улице назване по Иви Лоли Рибару у приградским насељима око Београда, којих сигурно има.

На крају, питање за „нове” скојевце: Зашто се нису заложили да се Улица краља Милана поново преименује у Улицу маршала Тита? Тито је свакако далеко заслужнији за југословенски комунистички покрет од Лоле Рибара, с обзиром на то да га је надживео за читавих 37 година, а имајући у виду и његове заслуге за комунистички покрет, како год да се данас оцењују.

С обзиром на то да је Светогорска улица педесет година била названа по Лоли Рибару, то му је сасвим довољна почаст, без обзира на то што ни он ни његов брат, а ни отац, нису ничим задужили српски народ у целини ни Београд.

Александар Бертолино,
Београд