Медији и језички инжењеринг

Миша Ђурковић у тексту „Западни обрт Београда” („Политика”, 18. фебруар) уочава да је „са Законом о родној равноправности, који се и те како примењује, почео процес разарања стандарда српског језика”. На исту тему већ су се оглашавали Одбор за стандардизацију српског језика и Матица српска, а недавно („Политика”, 29. јануар) и двојица уважених доктора лингвистике – Милош Ковачевић и Срето Танасић. Узалуд.

Медији у Србији, штампани и електронски, посве су лако прихватили језички инжењеринг политике, по којем народни и књижевни језик мора да се мења по захтеву „родне равноправности” (или некога са стране, како Ђурковић сугерише). Па, на пример, не може више да прође како су „демонстранти палили излоге и аутомобиле”, већ се мора реченица проширити – да су и „демонстранткиње палиле излоге и аутомобиле”. Чудно је да уредницима и лекторима не боде очи ово растакање језика, непотребно проширивање текста којим се ништа не постиже на његовој дубини, језгровитости и значењу, ово често чак и смешно унакажавање.

Сад је овако, а верујем да је и ово чудо за три дана. Унутарњи закони и логика језика изаћи ће као победници. Уздам се у наше писце, оне најбоље, који одлично познају средство којим се служе и којима лектор није потребан. Не верујем да ће ико од њих, као што неће нико ни од врсних новинара, написати, уместо да су жетеоци жели пшеницу – жетеоци су жели, жетелице су желе, а жетелчад жела пшеницу. Неће, ни по цену санкција којима прети Закон о родној равноправности.

Бојан Цвитан,
професор историје