Изађи ми из собе, у школи сам

Због пандемије вируса корона школски систем је већ две године у непрекидном стању напетости, ослушкивања и ишчекивања одлука условљених епидемиолошком ситуацијом. Иако је онлајн настава и њено смењивање с традиционалном био једини начин да се сачува здравље ђака и професора, то је створило нове проблеме – како наставницима, тако и ученицима.

Спаваћа соба је за спавање, а учионица је за учење. Ипак, када је учионица линк или телевизијски програм, онда се ове границе губе.

Људска психа воли јасноћу и брзо и лако ствара контекстуалне шеме. Када повеже просторију с клупама и таблом с новим знањем, наш мозак надаље управо то у тој просторији и очекује. Ако је научио како спаваћа соба служи за одмор и разоноду, биће му тешко да се у овом простору лати стицања знања. Натерамо ли га ипак да се убаци у „радну брзину” на кревету, биће нам врло тешко да у том простору касније уживамо и будемо растерећени.

Наставнице, видимо да сте онлајн

Додатни, можда и највећи недостатак онлајн школовања јесте губитак интеракција између часова, пре свега за најмлађе основце. Школа је место стварања првих и често целоживотних пријатељстава, као и стила дружења уопште. Чак и када немају ништа друго заједничко, ђаци слушају исте часове код истих наставника и деле исту „тешку судбину” седења мирно шест пута по 45 минута. Шта може бити бољи повод за почетак пријатељства?

Поред тога, школа је место на ком већина нас први пут научи да, чак и ако ти се неко не допада и не желиш да га видиш и чујеш, некада једноставно мораш. Свако ко је радио или уопште био у већем колективу схвата значај ове спознаје.

Као што кућно није идеално окружење за учење, није ни за рад. Наставници једнако тешко могу наћи мотивацију и одмор у својој спаваћој собу, уколико из ње држе наставу. Свакако осете и негативне социјалне последице рада од куће, раздвојени од колектива с којим су, попут ученика, делили „тешку судбину” уласка у треће три.

Специфична граница коју наставно особље покушава да повуче између ученика и себе налази се у виртуелном простору. Раније поменута важност контекста за психичке процесе поново је у игри. У традиционалној учионици наставник је за катедром, ученици у клупама и видљиво је да постоје разлике у улогама. Лакше је остварити нужни ниво радне дисциплине и мотивације у учионици када се недвосмислено види ко је у њој „главни”. Међутим, ученици сада имају бројеве телефона наставника и с њима се дописују преко друштвених мрежа.

Пандемија је комуникацију ученика и наставника утерала у исте канале у којима се дешавају дружење и друга неформална комуникација. Тако се догађа да ученици у групном чету на „Вајберу” захтевају своје оцене с контролног у недељу у 11 сати увече или, чешће, да стил обраћања наставнику прилагоде више друштвеним мрежама него саговорнику.

Не само да је ово превелики иступ професионалног у приватни живот наставника, већ ствара и погрешну слику о прихватљивим оквирима академске комуникације ученицима, нарочито онима који су у овом режиму у школу тек кренули.

Почетак школовања у онлајн или пак „хибридном” режиму далеко је од идеалног, али губитак трпе и они који своје школовање у тим условима завршавају. Поред јасно дефинисаног контекста за одређене активности, људска психа воли и да затвара целине. Ово важи и на когнитивном пољу, испитано многим експериментима, али и на емотивном. Од велике важности је обележити почетак и крај једне целине, да би се она у нашем емоционалном животу заокружила. Стога, прослава матуре или дипломирања има улогу победоносног узвичника на крају реченице „Завршио/ла сам”. Нажалост, ковид 19 спречио је матуранте и дипломце да своје академске победе прикладно обележе и овај узвичник претворио у једну неентузијастичну тачку, одузимајући им један од важних миљоказа одрастања.

Мале плате и застарели програми остали

У последњим месецима можемо чути опрезно оптимистичне наговештаје о крају пандемијске кризе. Истрзани запослени у школском систему се, као и сви остали, радују крају неизвесности и повратку на наставу уживо.

Пре пандемије, дакле пре две године школство је било суочено с многим проблемима: лоше плате, застарели програми, пораст насиља у школама и експлозија дигиталног насиља. Све ово и даље чека решења.

Позитивно је што је протекли период запослене у просвети приморао да се извеште технолошки, што ће засигурно и надаље представљати значајан алат. Нама ипак остаје да се надамо да ће, уз повратак добрих старих ствари, доћи што мање старих проблема.