За шаку долара

Ово је прича о банци која је због једног евра изгубила дугогодишњег клијента. Поднела сам захтев за платну картицу у Банци Интеза која се користи само на интернету. Све је било бесплатно, само да би привукли клијенте.

Једног дана стигло је обавештење да та услуга више није бесплатна, већ ће се плаћати одржавање девизног рачуна у износу од једног евра месечно. Затим је стигао извештај да ми се од 1. јануара 2022. с истог рачуна одбија износ од два евра. Сетила сам се да је на рачуну остало нешто мало америчких долара, заостатак од неког плаћања, ситна свота коју нисам подизала. Непријатно сам се изненадила кад сам схватила да је та свота дошла до пола долара јер је банка скинула накнаду за одржавање рачуна док га није испразнила. То не би био проблем да ми већ нису скинули евро с рачуна везаног за интернет картицу.

Изнервирана, позвала сам кол-центар банке. Објаснили су ми да у ствари имам два рачуна – један за евро, други за доларе, иако је то једна картица – и да за сваки рачун треба платити одржавање. Накнада за одржавање рачуна учинила им се као леп приход, па су је од 1. јануара ове године проширили на све рачуне на којима има средстава, како кажу, макар их не користили и макар на њима било само пар долара. Пребацују ме на други локал. Други службеник тврди да је једна картица један рачун. Трећи инсистира да имам два рачуна и да за оба треба да платим одржавање. Једна картица – 24 евра годишње. Наравно да ћу је отказати јер је прескупа.

Али овде није реч о износу од једног евра, већ о намерном пропусту ме обавесте да ме задужују за два рачуна уместо једног, односно о сталном проналажењу смицалица које им омогућавају скидање новаца са рачуна клијената по разним основама. Одржавање рачуна, провизије, изводи и остале „ситнице” кад се накупе са свих рачуна клијената чине веома значајну своту. Рачунају да нико неће правити питање због износа од једног евра, али не заборавимо да нисам ја једина особа која има ту картицу. То је „слатка пара” – мала за једног клијента, али када се помножи с бројем клијената, добије се много већа свота. У таквим случајевима увек се сетим савета једног америчког финансијског експерта, који је рекао да добро размислимо пре него што потрошимо и један долар, јер сваки долар који потрошимо узалудно, никад нам се неће вратити. У мом случају – долар и 15 центи.

Уместо да подстичу клијенте да купују преко интернета, да дају олакшице и погодности, нарочито у условима пандемије, менаџери банака седе и смишљају зачкољице како би што више новца узели клијентима ни за шта. Разумем да и банке имају трошкове, али тај процес мора бити транспарентан. А да не помињем чињеницу да кад држим новац на девизном рачуну не добијем никакву камату, већ само претње да ће банке почети да наплаћују чување новца својих клијената.

Ако немају осећај за потребе корисника и ако ја нисам препозната као клијент кога вреди поштовати и задржати, онда ће због једног евра или долара изгубити клијента. Ако је пословна политика банке да краткорочно наплати што више уместо да дуги низ година задржи клијента који редовно плаћа своје обавезе, нека виде шта ће им будућност донети, односно да ли ће моћи да приуште луксуз одласка корисника банкарских услуга.

Време се мења па су се тако и клијенти банака опаметили. Престали су да узмају дозвољене минусе с астрономским каматама. Не јуре више безглаво у неповољне кредите. Свако ко има већу своту новца не држи га више по банкама без камате, већ купује непокретности, чија вредност само расте.

Носим се мишљу да поднесем захтев фирми да ми плату исплаћује у готовини, да баталим картице и трошкове везане за њих, јер када се једном уведу, само ће расти. Ако одем у другу банку, где су услови тренутно повољнији, не значи да се ти услови неће променити. Плаћање готовином за сада нема никакве друге трошкове.

Али изгледа да је борба са банкама борба са ветрењачама. Епилог је да су оне увек у праву. Сваки њихов трошак је оправдан. Свако пословање по закону. Никад не греше. Мени, а верујем и другим банкарским клијентима, досадило је да стално будемо у групи оних који никада нису у праву, макар и за шаку долара.

Весна Маринковић