Уторак, 05.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ТЕМА НЕДЕЉЕ: КАКО ПРОМЕНИТИ СТЕРЕОТИПЕ О РОМИМА

Тамнопута браћа са периферије живота

(Фото EPA-EFE/G.Licovski)

Србија је земља Рома, као и Срба, Бошњака, Мађара и свих осталих из богатства војвођанске различитости. Управо култура отвореног друштва и развијених демократских стандарда негује ту наглашену сензитивност према свакој мањини. И сви то на речима знају да обредно понављају све док им фројдовски, негде из дубине душе, не побегне ситница стереотипа коју је до тог тренутка такав појединац покушавао да задржи, онако неопажено, у свом кућном притвору.

Ови избори ће проћи, као кратки исечци из нашег живота, и само ће се стратези политичких кампања сећати како једна неукусна шала славног редитеља Горана Марковића о томе да би преселио Споменик Стефану Немањи у Маринкову бару или Борчу, на шта се Владета Јанковић цинично насмејао, може знатно утицати на ток изборних резултата у Београду. Ипак, Горан се неће кандидовати на изборима, па је врућ кромпир заправо увалио носиоцу једне од листа Владети Јанковићу за градоначелника у емисији уживо.

Редитељу са охолошћу особе одрасле у вероватно господственијем делу Београда био је потребан појам периферије, па је могао рећи предграђе, можда и забит, како је то приметио колега Љубомир Живков. Али посегнуо је за што колоритнијим топонимом, па му је прва на памет пала Маринкова бара, егзотична четврт коју су некада населили Роми, а затим су им се придружила и бела браћа.

Вероватно да са надморске висине племићке разметљивости ни Марковић ни Јанковић, понесени идејом да споменике које је ова земља својим утемељивачима чекала деценијама због естетског хира треба гурнути на периферију наводне другоразредности, нису ни схватили да су увредили Роме. Наравно да су спин-доктори владајуће коалиције одмах прихватили неочекивани дар са неба који су им свечано уручили Марковић и Јанковић. Наиме, овај први се није ни извинио становницима Маринкове баре због своје метафоре, јер она с плеханим коритима, мусавом децом која трче по прашини и уџерицама одавно не постоји, док је онај други са осмехом одобравања прихватио, бринући се искључиво о начину на који ће прекомандовати Немањиће.

Ипак, сећање на Маринкову бару, као сиромашно ромско насеље, још увек лебди над Београдом и, како време пролази, можда би заиста тамнопута браћа далеко срдачније прихватила Стефана Немању у своје двориште и можда би се тамо комотније осећао.

Заиста, племенита истина о патњи као да је пратила номадску судбину ромског народа, који је свуда дочекиван као странац и опасност за сваку ксенофобичну културу. Друга племенита истина о настанку патње из жеђи за усхићењем, уживањем и страшћу некако је универзална, али и данас је пратећи стереотип перцепиције ромског „декаденства” од стране разних урбаних пророка. Роми су заправо у својој вечној одисеји, разбацани по свету, „измислили” живот, славећи га, како би коначно пронашли своју кућу. Покушавајући да победе своју патњу, као и код свих модерних теорија психоаналитике, они окрећу леђа свему искључивом, надменом, самољубивом и отуда њихова склоност самоизолацији и гетоизацији, што већина само подстиче, сваљујући кривицу на њих.

Но, човек не мора бити Ром да би био човек јер сви смо људи у својој вери од источносветосавског православља до ритуално разнобојног католичанства, Куранових следбеника и Мојсијевих ученика Торе.

Богови заиста имају муке с људима. Једни су изабрани народ, други небески, трећи верници бискупа из Севиље, четврти свети чувари вере и тако до краја света. Сви су најбољи, једини, неосвојиви за другога. А где су ту Роми? Сећам се, има томе двадесетак година, како су их исељавали из једног од картонских насеља у ширем центру Београда, баш као што је некада била Маринкова бара, која се раширила по Душановцу и Медаку. Дошао сам да направим репортажу о њиховом бунту, а један од њихових великих поглавица приметио је моју уздржаност, а како сам тек стигао преплануо с мора, а тен ми је поприлично таман, погледао ме мангупски и рекао:

– Што нас тако гледаш кад си црњи од нас – за час ме је спустио на њихово парче земље.

Лако смо склопили дил. Предложио ми је да му помогнем да напише писмо Савету безбедности УН, протестујући што су их тадашње власти протеривале из картонског мегалополиса у монтажне контејнере. Савет безбедности није заседао, имали су важнија посла. Ко зна где су сада ти људи? Где су уопште Роми? Нема их на високим државним позицијама, нико од њих, као декларисани Ром, није министар или директор моћног јавног предузећа. И даље су на периферији живота, радећи најтеже и најмање плаћене послове.

Освојили су углавном свет музике, кроз очаравајуће мелодије трубачких мајстора, виолиниста или певача, као весници радости, бола и вечног лутања ком се не назире крај.

Прашина коју су подигли Марковић и Јанковић није се слегла, а писац Марко Видојковић је написао више него увредљиву колумну о Ромима у листу „Данас”, која је изазвала оштру осуду ромских удружења, Ромског националног савета, Алијансе против дискриминације Рома, па је редакција „Данаса” повукла своју колумну и извинила се Ромима. Реаговала је и повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић, која је осудила недопустив начин на који се квалификују Роми и позвала све институције да реагују поводом распиривања мржње и нетрпељивости у Видојковићевој колумни.

Алијанса против дискриминације Рома оценила је Видојковићеву колумну као говор мржње и оценила да се тим текстом изазивају последице по сваког појединца ромске националности. Грађански покрет „Опре Рома Србије” поднео је кривичну пријаву против листа „Данас”, наглашавајући да је свака реченица Видојковићевог чланка уперена против ромске заједнице.

Видојковић је Роме, између осталог, оптужио да „у складу с традицијом и обичајима безбрижно просе по семафорима, дувају лепак и шмрчу хероин и да им је то и џепарење по градском саобраћају дозвољено јер је режим постигао историјски договор с њима”.

Колумна је заправо део нихилистичког покрета урбане мањине који је одавно изгубио вољу за уважавањем грађанске различитости, па се са хималајских висина понаша надмено и презриво да се понекад учини да су потпуно изгубили оријентацију у лову на сенку свог „омраженог председника”.

Упознао сам Марка пре десетак година и заиста је био кул тип, аутентични критичар Вучићевог режима. Али је, како се време Вучићеве власти исувише одужило за Марков укус и календар, овом колумном заправо истресао лично незадовољство, ређајући све најекстремније стереотипе о Ромима на папир и онлајн издање, с таквом количином увреда да је учинио Вучићу више од било ког напредњака.

Кад смо већ код власти, уместо да се наслађују силним аутоголовима у којима Роми опет имају тек употребну политичку вредност, много значајније би било да, уколико опет освоје власт, коначно почну да решавају њихове проблеме, њихов живот. Роми су без сваке сумње најугроженија и најдискриминисанија национална мањина у Србији. Због услова живота њихов животни век је знатно краћи него остатку популације, док су струја, вода и приступ адекватном становању за многе Ромкиње и Роме апсолутно недоступни. То је случај и са становницима насеља Вука Врчевића, јунака Видојковићеве колумне.

Ако добију изборе, а не побољшају живот Рома и не створе све услове да расистички стереотипи према њима коначно престану, сносиће много већу одговорност од Видојковићевог излета у простаклук и ксенофобију.

Нисам случајно поменуо своје искуство с ромским поглавицом и његовим скенирањем мог тена. Сматрајући ме њиховим, дао ми је комплимент. Постао сам члан њиховог сиромашног магичног царства и писар Савету безбедности који никада није, нити ће икада заседати због њих. Као што ни Савет за националну безбедност Србије никада неће сазвати седницу због положаја Рома и њихове угрожености.

Данас је дерби, играју Звезда и Партизан. Сваки прави Звездаш, ту не убрајам хулигане и екстремисте који дивљају на трибинама, осећаће се поносним што је Циганин. Зашто то не бисмо постали и у свакодневици? Цигани много боље разумеју Роме, ако разумете ову игру речи!

Извините, тамнопута браћо, јер не гледамо свет у боји.

 

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Земунац
Одувек су постојале две групације Рома: чергари и оно што се некад звало ''кућевни Цигани''. Ови други живе животом далеко од ових стереотипа. Куће су им да се може само завидети, раде и школују се. Некадашње чергаре, који су у својим колима ''чергама'' путовали од места до места и ''сналазили'' се за живот заменили су Роми у картоњарама. Значи свако од њих је одабрао живот којим ће живети и друштво мало може учинити поводом тога. Једино заједничко им је традиција са добрим и лошим странама.
Sndr
Stereotipe o Romima gaji sama vlast (ne samo trenutna) ove drzave jer na njima ne primenjuje zakone koji vaze za vecinu ostalih gradjana Srbije.
Гарави сокак
Кад би они који имају стреотипе о Ромима престали да их имају, онда ни Роми више не би били Роми. А једна од најновијих и најперфиднијих ујдурма према Ромима јесте у томе да се сматра да Роме не треба називати старим, класичним именом - "Цигани", јер је то увредљиво за њих. Можда је "увредљиво" за неке професионалне "борце" за Ромска права, али огромна већина Рома, напротив, не вређа се, наравно, ако контекст није увредљив. Још једна ствар. насеље (у улици) "Вука Врчевића" зове се "Депонија".
aleksandar maricic
Cim budu jednaki a ne povlasceni prestace stereotipi..
Dragan Pik-lon
Romi i Jevreji su nam najpreci i vrapci znaju zasto.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.