Četvrtak, 11.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
TEMA NEDELjE: KAKO PROMENITI STEREOTIPE O ROMIMA

Tamnoputa braća sa periferije života

(Фото EPA-EFE/G.Licovski)

Srbija je zemlja Roma, kao i Srba, Bošnjaka, Mađara i svih ostalih iz bogatstva vojvođanske različitosti. Upravo kultura otvorenog društva i razvijenih demokratskih standarda neguje tu naglašenu senzitivnost prema svakoj manjini. I svi to na rečima znaju da obredno ponavljaju sve dok im frojdovski, negde iz dubine duše, ne pobegne sitnica stereotipa koju je do tog trenutka takav pojedinac pokušavao da zadrži, onako neopaženo, u svom kućnom pritvoru.

Ovi izbori će proći, kao kratki isečci iz našeg života, i samo će se stratezi političkih kampanja sećati kako jedna neukusna šala slavnog reditelja Gorana Markovića o tome da bi preselio Spomenik Stefanu Nemanji u Marinkovu baru ili Borču, na šta se Vladeta Janković cinično nasmejao, može znatno uticati na tok izbornih rezultata u Beogradu. Ipak, Goran se neće kandidovati na izborima, pa je vruć krompir zapravo uvalio nosiocu jedne od lista Vladeti Jankoviću za gradonačelnika u emisiji uživo.

Reditelju sa ohološću osobe odrasle u verovatno gospodstvenijem delu Beograda bio je potreban pojam periferije, pa je mogao reći predgrađe, možda i zabit, kako je to primetio kolega Ljubomir Živkov. Ali posegnuo je za što koloritnijim toponimom, pa mu je prva na pamet pala Marinkova bara, egzotična četvrt koju su nekada naselili Romi, a zatim su im se pridružila i bela braća.

Verovatno da sa nadmorske visine plemićke razmetljivosti ni Marković ni Janković, poneseni idejom da spomenike koje je ova zemlja svojim utemeljivačima čekala decenijama zbog estetskog hira treba gurnuti na periferiju navodne drugorazrednosti, nisu ni shvatili da su uvredili Rome. Naravno da su spin-doktori vladajuće koalicije odmah prihvatili neočekivani dar sa neba koji su im svečano uručili Marković i Janković. Naime, ovaj prvi se nije ni izvinio stanovnicima Marinkove bare zbog svoje metafore, jer ona s plehanim koritima, musavom decom koja trče po prašini i udžericama odavno ne postoji, dok je onaj drugi sa osmehom odobravanja prihvatio, brinući se isključivo o načinu na koji će prekomandovati Nemanjiće.

Ipak, sećanje na Marinkovu baru, kao siromašno romsko naselje, još uvek lebdi nad Beogradom i, kako vreme prolazi, možda bi zaista tamnoputa braća daleko srdačnije prihvatila Stefana Nemanju u svoje dvorište i možda bi se tamo komotnije osećao.

Zaista, plemenita istina o patnji kao da je pratila nomadsku sudbinu romskog naroda, koji je svuda dočekivan kao stranac i opasnost za svaku ksenofobičnu kulturu. Druga plemenita istina o nastanku patnje iz žeđi za ushićenjem, uživanjem i strašću nekako je univerzalna, ali i danas je prateći stereotip percepicije romskog „dekadenstva” od strane raznih urbanih proroka. Romi su zapravo u svojoj večnoj odiseji, razbacani po svetu, „izmislili” život, slaveći ga, kako bi konačno pronašli svoju kuću. Pokušavajući da pobede svoju patnju, kao i kod svih modernih teorija psihoanalitike, oni okreću leđa svemu isključivom, nadmenom, samoljubivom i otuda njihova sklonost samoizolaciji i getoizaciji, što većina samo podstiče, svaljujući krivicu na njih.

No, čovek ne mora biti Rom da bi bio čovek jer svi smo ljudi u svojoj veri od istočnosvetosavskog pravoslavlja do ritualno raznobojnog katoličanstva, Kuranovih sledbenika i Mojsijevih učenika Tore.

Bogovi zaista imaju muke s ljudima. Jedni su izabrani narod, drugi nebeski, treći vernici biskupa iz Sevilje, četvrti sveti čuvari vere i tako do kraja sveta. Svi su najbolji, jedini, neosvojivi za drugoga. A gde su tu Romi? Sećam se, ima tome dvadesetak godina, kako su ih iseljavali iz jednog od kartonskih naselja u širem centru Beograda, baš kao što je nekada bila Marinkova bara, koja se raširila po Dušanovcu i Medaku. Došao sam da napravim reportažu o njihovom buntu, a jedan od njihovih velikih poglavica primetio je moju uzdržanost, a kako sam tek stigao preplanuo s mora, a ten mi je poprilično taman, pogledao me mangupski i rekao:

– Što nas tako gledaš kad si crnji od nas – za čas me je spustio na njihovo parče zemlje.

Lako smo sklopili dil. Predložio mi je da mu pomognem da napiše pismo Savetu bezbednosti UN, protestujući što su ih tadašnje vlasti proterivale iz kartonskog megalopolisa u montažne kontejnere. Savet bezbednosti nije zasedao, imali su važnija posla. Ko zna gde su sada ti ljudi? Gde su uopšte Romi? Nema ih na visokim državnim pozicijama, niko od njih, kao deklarisani Rom, nije ministar ili direktor moćnog javnog preduzeća. I dalje su na periferiji života, radeći najteže i najmanje plaćene poslove.

Osvojili su uglavnom svet muzike, kroz očaravajuće melodije trubačkih majstora, violinista ili pevača, kao vesnici radosti, bola i večnog lutanja kom se ne nazire kraj.

Prašina koju su podigli Marković i Janković nije se slegla, a pisac Marko Vidojković je napisao više nego uvredljivu kolumnu o Romima u listu „Danas”, koja je izazvala oštru osudu romskih udruženja, Romskog nacionalnog saveta, Alijanse protiv diskriminacije Roma, pa je redakcija „Danasa” povukla svoju kolumnu i izvinila se Romima. Reagovala je i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, koja je osudila nedopustiv način na koji se kvalifikuju Romi i pozvala sve institucije da reaguju povodom raspirivanja mržnje i netrpeljivosti u Vidojkovićevoj kolumni.

Alijansa protiv diskriminacije Roma ocenila je Vidojkovićevu kolumnu kao govor mržnje i ocenila da se tim tekstom izazivaju posledice po svakog pojedinca romske nacionalnosti. Građanski pokret „Opre Roma Srbije” podneo je krivičnu prijavu protiv lista „Danas”, naglašavajući da je svaka rečenica Vidojkovićevog članka uperena protiv romske zajednice.

Vidojković je Rome, između ostalog, optužio da „u skladu s tradicijom i običajima bezbrižno prose po semaforima, duvaju lepak i šmrču heroin i da im je to i džeparenje po gradskom saobraćaju dozvoljeno jer je režim postigao istorijski dogovor s njima”.

Kolumna je zapravo deo nihilističkog pokreta urbane manjine koji je odavno izgubio volju za uvažavanjem građanske različitosti, pa se sa himalajskih visina ponaša nadmeno i prezrivo da se ponekad učini da su potpuno izgubili orijentaciju u lovu na senku svog „omraženog predsednika”.

Upoznao sam Marka pre desetak godina i zaista je bio kul tip, autentični kritičar Vučićevog režima. Ali je, kako se vreme Vučićeve vlasti isuviše odužilo za Markov ukus i kalendar, ovom kolumnom zapravo istresao lično nezadovoljstvo, ređajući sve najekstremnije stereotipe o Romima na papir i onlajn izdanje, s takvom količinom uvreda da je učinio Vučiću više od bilo kog naprednjaka.

Kad smo već kod vlasti, umesto da se naslađuju silnim autogolovima u kojima Romi opet imaju tek upotrebnu političku vrednost, mnogo značajnije bi bilo da, ukoliko opet osvoje vlast, konačno počnu da rešavaju njihove probleme, njihov život. Romi su bez svake sumnje najugroženija i najdiskriminisanija nacionalna manjina u Srbiji. Zbog uslova života njihov životni vek je znatno kraći nego ostatku populacije, dok su struja, voda i pristup adekvatnom stanovanju za mnoge Romkinje i Rome apsolutno nedostupni. To je slučaj i sa stanovnicima naselja Vuka Vrčevića, junaka Vidojkovićeve kolumne.

Ako dobiju izbore, a ne poboljšaju život Roma i ne stvore sve uslove da rasistički stereotipi prema njima konačno prestanu, snosiće mnogo veću odgovornost od Vidojkovićevog izleta u prostakluk i ksenofobiju.

Nisam slučajno pomenuo svoje iskustvo s romskim poglavicom i njegovim skeniranjem mog tena. Smatrajući me njihovim, dao mi je kompliment. Postao sam član njihovog siromašnog magičnog carstva i pisar Savetu bezbednosti koji nikada nije, niti će ikada zasedati zbog njih. Kao što ni Savet za nacionalnu bezbednost Srbije nikada neće sazvati sednicu zbog položaja Roma i njihove ugroženosti.

Danas je derbi, igraju Zvezda i Partizan. Svaki pravi Zvezdaš, tu ne ubrajam huligane i ekstremiste koji divljaju na tribinama, osećaće se ponosnim što je Ciganin. Zašto to ne bismo postali i u svakodnevici? Cigani mnogo bolje razumeju Rome, ako razumete ovu igru reči!

Izvinite, tamnoputa braćo, jer ne gledamo svet u boji.

 

Komentari7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Земунац
Одувек су постојале две групације Рома: чергари и оно што се некад звало ''кућевни Цигани''. Ови други живе животом далеко од ових стереотипа. Куће су им да се може само завидети, раде и школују се. Некадашње чергаре, који су у својим колима ''чергама'' путовали од места до места и ''сналазили'' се за живот заменили су Роми у картоњарама. Значи свако од њих је одабрао живот којим ће живети и друштво мало може учинити поводом тога. Једино заједничко им је традиција са добрим и лошим странама.
Sndr
Stereotipe o Romima gaji sama vlast (ne samo trenutna) ove drzave jer na njima ne primenjuje zakone koji vaze za vecinu ostalih gradjana Srbije.
Гарави сокак
Кад би они који имају стреотипе о Ромима престали да их имају, онда ни Роми више не би били Роми. А једна од најновијих и најперфиднијих ујдурма према Ромима јесте у томе да се сматра да Роме не треба називати старим, класичним именом - "Цигани", јер је то увредљиво за њих. Можда је "увредљиво" за неке професионалне "борце" за Ромска права, али огромна већина Рома, напротив, не вређа се, наравно, ако контекст није увредљив. Још једна ствар. насеље (у улици) "Вука Врчевића" зове се "Депонија".
aleksandar maricic
Cim budu jednaki a ne povlasceni prestace stereotipi..
Dragan Pik-lon
Romi i Jevreji su nam najpreci i vrapci znaju zasto.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.