Двојаки стандарди Запада

Самопроглашене народне републике Луганска и Доњецка – чији су грађани (иначе већински Руси и чије су територије историјски руске) искористили међународно признато право на самоопредељење, након Уставом прописаног поступка и у складу с начелима међународног права и мирним, цивилизованим путем – признала је Руска Федерација, основано руковођена својим безбедносним националним интересима.

Сједињене Америчке Државе и НАТО то оцењују као кршење међународног права и Руској Федерацији и уводе ригорозне санкције, а не искључују ни силу. Све то код чињенице да су вероломством (за распад СССР-а и за гашење Варшавског уговора обећали су да се неће ширити на исток) дошли на саме границе Руске Федерације. То је, нема сумње, веома неповољно за безбедност Руске Федерације. Ове ставове Америке подржали су, нажалост, и Савет безбедности УН и Европска унија.

Објективан посматрач и поштени аналитичар овакав однос САД, НАТО-а и њихових сателита према поступцима Руске Федерације у вези с признањем Луганске и Доњецке Народне Републике, не може да не упореди с њиховим односом према агресији НАТО-а на Савезну Републику Југославију 1999. године, коју је чак 19 земаља чланица тога пакта, без нужне сагласности Савета безбедности Уједињених нација, брутално напало, дивљачки бомбардовало и разарало читавих 78 дана, да би на крају окупирали читаву једну аутономну област. И још је држе под окупацијом, признајући њену самопроглашену државност. Које је међународно право „легално” примењено у овом случају, а које је Руска Федерација „прекршила” у вези с признавањем легално, на Уставу Украјине засновано проглашених народних република Луганске и Доњецке?

Дакле, очито је да се ставови САД, НАТО-а и њихових трабаната у ова два случаја заснивају на двојаким стандардима, односно на сили, а „коме закон лежи у топузу...”, каже велики Његош – зна се какви су му трагови.

Мићо Грубор