ДИНАР ИЛИ ЕВРО, ПИТАЊЕ ЈЕ САД

У домаћем дебатном театру oвога лета на сцени је „Хамлет” – динар или евро, питање је сад! Не, није. Муке домаће економске политике нису изазване тиме што Србија има своју валуту, већ је лоша економска политика довела до отварања „динарског” питања, бојим се са погрешне стране.

Национална валута није препрека економском просперитету, нити је сама по себи извор финансијске нестабилности. Најуспешније земље у развоју задржале су домаћу валуту вешто користећи свој монетарни суверенитет у оквирима које глобализација допушта.

Прелазак на евро није једноставна одлука ни за државе које су чланице Европске уније. Од старих чланица – Велика Британија, Шведска и Данска нису одустале од националне валуте. И међу новим чланицама има оних које не журе у привидну заветрину и сигурност евра, вероватно с добрим разлогом.

Увођење евра даје државама ЕУ бројне и неспорне предности, али истовремено одузима флексибилност њиховој економској политици. Овај озбиљан хендикеп најбоље се види увременима великих финансијских поремећаја, попут данашњих. Флексибилност монетарне политике произлази из могућности да држава самостално управља висином домаћих каматних стопа и политиком девизног курса. Управо у томе лежи основна предност задржавања сопствене валуте која и генерише дилеме неких чланица ЕУ. Ако је платни биланс у дефициту, депресирање валуте ће поскупети увоз, појефтинити извоз и тако помоћи уравнотежењу платног биланса. Када је домаћа привреда у рецесији и када запосленост пада, централна банка може смањивати каматне стопе, па преко јефтинијих кредита стимулисати привреду да инвестира, грађане да троше и тиме подстицати тражњу и привредни раст.

Прелазак на евро је одрицање од аутономне монетарне политике. Лоша економска позиција Велике Британије је данас знатно олакшана великим падом фунте. С друге стране, Шпанија и Ирска, две државе унутар ЕУ које су у овом тренутку најугроженије светском финансијском кризом, немају тај механизмом. Оне су таоци евра и његовог јачања. Политика евра је одраз економских карактеристика, стања, па и преференција највећих економија евро-зоне. Иако је безболно увођење евра тријумф европског монетарног знања, визије и зрелости, сви његови ефекти још увек се не могу јасносагледати. Када, и ако се појаве знатне разлике у економским трендовима међу земљама евро-зоне, јединствена монетарна политика ће се увек водити на нечију штету.

За Србију би одлука да се динар замени евром била додатно компликована. Ако би Србија већ сутра одлучила да усвоји евро и конверзију изврши на нивоу курса динара какав је данас, катастрофални ефекти прецењеног динара би се конзервирали и наставили би да уништавају домаћу економију и њену будућност. Сигурно је да би динар морао да девалвира пре преласка на евро, уз све последице које с тим иду. Од трауме девалвације не може се утећи усвајањем евра.

Други проблем је још тежи и далекосежнији – НБС не може штампати евре. Преласком на евро, НБС би изгубила могућност да обезбеђује ликвидност, а тиме и сигурност финансијског система. Ту функцију нема ко да преузме. Проблем преласка на евро није у томе што би се ЕУ због тога превише секирала, или се томе много противила. Проблем је, што би Србија била ван система монетарне заштите Европске централне банке (ЕЦБ). Без гаранта какав је ЕЦБ, прелазак на евро би био опасан, веома опасан потез.

Из перспективе Србије, предности домаће валуте се нажалост, не виде. Погрешном монетарном политиком све њене предности су изгубљене, а сви потенцијални ризици мултипликовани. Отварајући се потпуно према свим врстама иностраног капитала, користећи динар као монетарно сидро и кључни антиинфлаторни инструмент, НБС је изгубила ефективну контролу над монетарним системом. Сада је то већ тешко сакрити – инфлација и даље расте, упркос високим каматним стопама и погубном јачању динара. Стога, између слепог настављања досадашње монетарне политике, или преласка на евро, ово друго је вероватно боља алтернатива. У том, али само у том контексту, предлог да се пређе на евро има смисла.

Шире гледано, евро-дебата превазилази монетарну дилему и одраз је логике која се више не сме игнорисати. Логика која је иза предлога да се уведе евро може се интерпретирати на следећи начин – Србија је неспособна да управља својом монетарном политиком, па ће је преласком на евро препустити неком другом и озбиљнијем. На истим премисама почива и предлог да се потпише нови споразум са ММФ-ом. Како влада није у стању да сама води одговорну економску политику, нека то (индиректно) уместо ње, ради ММФ. Коначно, како партијски полетарци још нису савладали умеће ефикасног управљања државним монополима, иако то необично воле, продајмо их странцима. Прихватање овакве логике је могуће само у друштву које је изгубило свој пут.

Овде није тешко призвати горку иронију и довести је до апсурда. Ако Србија није у стању да управља сопственом економском судбином, можда је најбоље да се држава, влада и НБС приватизују и предају на управљање странцима. Ко зна, можда неко вештији и компетентнији не би ни морао баш све да распрода, не би му требао евро, па ни нови споразум са ММФ-ом.

Финансијски консултант