Џихадизација Индије

АНАЛИЗА ВЕСТИ
После нових терористичких бомби и нових жртава у индијским градовима – прошле недеље у Бангалору и Ахмедабаду – неизбежно је питање: да ли најмногољуднија азијска демократија постаје још један фронт исламског екстремизма?

Иако је на први поглед мирна и далеко од тога да буде позорница за политичке маневре радикалног ислама, Индија је несумњиво заражена терористичким вирусом: према подацима Националног центра за антитероризам из Вашингтона, од јануара 2004. до марта 2007. број жртава у терористичким нападима у Индији био је 3,674. Више страдалих од оваквих диверзија у истом периоду било је само у Ираку.

Али оно што је индијска посебност, то је да се не зна ни ко су терористи, ни шта су им политички циљеви. После сваке експлозије, па и ових најновијих, званично се прстом показује на Пакистан и његову озлоглашену војну обавештајну службу (ону која је својевремено однеговала талибане), терористичке организације из Бангладеша, или из пакистанског дела Кашмира – али за то по правилу нема доказа.

Најновији напади у хај-тек центру на југу Индије, или троипомилионском Ахмедабаду на западу – граду који се најчешће помиње по секташким сукобима између хиндуса и муслимана – изведени су примитивним направама, уз коришћење амонијак-нитрата (састојку вештачка ђубрива, па је широко доступан), петролеја и гвожђа – али њихово синхронизовано активирање и географска распрострањеност говоре о томе да је иза тога много усавршенија организација.

Као после експлозија у Џајпуру прошлог маја (56 погинулих), и овога пута су одабране „меке мете”: градске тржнице на којима су увек велике гужве. Сличност диверзије у Ахмедабаду са џајпурском је и у томе што су, непосредно пре детонације, неке медијске куће добиле и-мејлове са најавом бомби. И овога пута пошиљалац је опскурна организација која себе назива „индијски муџахедини”. Мејлови су послати са рачунара из неких подједнако опскурних кафића, са адреса чији су сервери расути широм света.

У најновијој поруци „индијски муџахедини” су инсистирали да су „домаћи”, што је актуелизовало недоумицу – не рађа ли се у Индији и домаћи исламски екстремизам и није ли почела и својеврсна „џихадизација” земље?

Индија има око 120 милиона муслимана (13,4 одсто становника), који, како тврде тамошњи аналитичари, постају све отуђенији. Секташки сукоби са већинским хиндусима избијају повремено, понекад и безазленим поводима, али знају да буду веома крвави. Последњи такав сукоб, баш у Ахмедабаду 2002, однео је око хиљаду жртава. Етничке, верске и социјалне тензије су делом и наслеђе поделе из 1947, када је створена држава за муслимане потконтинента (Пакистан), али је у новој, независној Индији, ипак остала значајна муслиманска мањина.

Карактеристично је и да је у обе државе у чијим су центрима прошле недеље активиране терористичке бомбе (Карнатака и Гуџарат) на власти десничарска Баратија џаната партија, којој се приписује и хинду национализам.

Има међутим и оних који сматрају да индијски исламски екстремисти у све већој мери постају и део глобалног џихада. Бивши шеф противтерористичког одељења индијске обавештајне службе Б. Раман тако је за интернет-портал „Тајм” магазина изјавио да су они у последњих неколико година „постали део панисламске агенде”.

Индијске анализе указују и да би иза напада могла да буде и мрежа локалних вахабија, исламских фундаменталиста чији је центар Саудијска Арабија, које већ неко време воде пропагандни рат међу индијским муслиманима за повратак „чистом исламу”.

Како год било, интервали између бомбашких напада се скраћују, диверзанти као да не бирају циљеве – или их, напротив, бирају веома пажљиво – док је власт прилично немоћна у спречавању и хватању терориста.

Један од разлога за то је и неадекватна организација унутрашње обавештајне службе – само око 3.500 оперативаца за земљу од 1,1 милијарду људи – као и недовољан број полицајаца: само 126 на сто хиљада људи (норма коју препоручују УН је 222).

Индија је свакако нападнута – остаје да се види како ће да се брани.