Džihadizacija Indije

ANALIZA VESTI
Posle novih terorističkih bombi i novih žrtava u indijskim gradovima – prošle nedelje u Bangaloru i Ahmedabadu – neizbežno je pitanje: da li najmnogoljudnija azijska demokratija postaje još jedan front islamskog ekstremizma?

Iako je na prvi pogled mirna i daleko od toga da bude pozornica za političke manevre radikalnog islama, Indija je nesumnjivo zaražena terorističkim virusom: prema podacima Nacionalnog centra za antiterorizam iz Vašingtona, od januara 2004. do marta 2007. broj žrtava u terorističkim napadima u Indiji bio je 3,674. Više stradalih od ovakvih diverzija u istom periodu bilo je samo u Iraku.

Ali ono što je indijska posebnost, to je da se ne zna ni ko su teroristi, ni šta su im politički ciljevi. Posle svake eksplozije, pa i ovih najnovijih, zvanično se prstom pokazuje na Pakistan i njegovu ozloglašenu vojnu obaveštajnu službu (onu koja je svojevremeno odnegovala talibane), terorističke organizacije iz Bangladeša, ili iz pakistanskog dela Kašmira – ali za to po pravilu nema dokaza.

Najnoviji napadi u haj-tek centru na jugu Indije, ili troipomilionskom Ahmedabadu na zapadu – gradu koji se najčešće pominje po sektaškim sukobima između hindusa i muslimana – izvedeni su primitivnim napravama, uz korišćenje amonijak-nitrata (sastojku veštačka đubriva, pa je široko dostupan), petroleja i gvožđa – ali njihovo sinhronizovano aktiviranje i geografska rasprostranjenost govore o tome da je iza toga mnogo usavršenija organizacija.

Kao posle eksplozija u Džajpuru prošlog maja (56 poginulih), i ovoga puta su odabrane „meke mete”: gradske tržnice na kojima su uvek velike gužve. Sličnost diverzije u Ahmedabadu sa džajpurskom je i u tome što su, neposredno pre detonacije, neke medijske kuće dobile i-mejlove sa najavom bombi. I ovoga puta pošiljalac je opskurna organizacija koja sebe naziva „indijski mudžahedini”. Mejlovi su poslati sa računara iz nekih podjednako opskurnih kafića, sa adresa čiji su serveri rasuti širom sveta.

U najnovijoj poruci „indijski mudžahedini” su insistirali da su „domaći”, što je aktuelizovalo nedoumicu – ne rađa li se u Indiji i domaći islamski ekstremizam i nije li počela i svojevrsna „džihadizacija” zemlje?

Indija ima oko 120 miliona muslimana (13,4 odsto stanovnika), koji, kako tvrde tamošnji analitičari, postaju sve otuđeniji. Sektaški sukobi sa većinskim hindusima izbijaju povremeno, ponekad i bezazlenim povodima, ali znaju da budu veoma krvavi. Poslednji takav sukob, baš u Ahmedabadu 2002, odneo je oko hiljadu žrtava. Etničke, verske i socijalne tenzije su delom i nasleđe podele iz 1947, kada je stvorena država za muslimane potkontinenta (Pakistan), ali je u novoj, nezavisnoj Indiji, ipak ostala značajna muslimanska manjina.

Karakteristično je i da je u obe države u čijim su centrima prošle nedelje aktivirane terorističke bombe (Karnataka i Gudžarat) na vlasti desničarska Baratija džanata partija, kojoj se pripisuje i hindu nacionalizam.

Ima međutim i onih koji smatraju da indijski islamski ekstremisti u sve većoj meri postaju i deo globalnog džihada. Bivši šef protivterorističkog odeljenja indijske obaveštajne službe B. Raman tako je za internet-portal „Tajm” magazina izjavio da su oni u poslednjih nekoliko godina „postali deo panislamske agende”.

Indijske analize ukazuju i da bi iza napada mogla da bude i mreža lokalnih vahabija, islamskih fundamentalista čiji je centar Saudijska Arabija, koje već neko vreme vode propagandni rat među indijskim muslimanima za povratak „čistom islamu”.

Kako god bilo, intervali između bombaških napada se skraćuju, diverzanti kao da ne biraju ciljeve – ili ih, naprotiv, biraju veoma pažljivo – dok je vlast prilično nemoćna u sprečavanju i hvatanju terorista.

Jedan od razloga za to je i neadekvatna organizacija unutrašnje obaveštajne službe – samo oko 3.500 operativaca za zemlju od 1,1 milijardu ljudi – kao i nedovoljan broj policajaca: samo 126 na sto hiljada ljudi (norma koju preporučuju UN je 222).

Indija je svakako napadnuta – ostaje da se vidi kako će da se brani.