Српска хероина у америчкој верзији

У рату бомбаш и јуришник који је био у стању да сам зароби 23 непријатељска војника, а у миру шнајдерка која је одгајала и своју и децу својих рођака. Борац у балканским и хероина Великог рата, више пута рањавана и дванаест пута одликована, а у годинама након немира чистачица Хипотекарне банке, која је вратила страну националну пензију. С пушком Милун, у свим осталим приликама – Милунка Савић (1892–1973).

Када су заћутали меци, заћутало се и о њој. Прво спомен-обележје добила је 22 године након смрти, и то у родном крају, Јошаничкој Бањи подно Копаоника. А равно четири деценије било је потребно да њене кости буду премештене са Новог гробља у Алеју великана.

Данас је ситуација другачија – о Милунки Савић медији чешће и радо пишу, снимљени су бројни документарци, објављене књиге, а амбасада САД посветила јој је три спота у оквиру рекламне кампање „Ви сте свет”. Поред тога, на истоименој интернет страници објавили су и емисију „Истина чуднија од митова”, у којој аутори изложби, књига и филмова посвећених српској Јованки Орлеанки сведоче о митовима који се плету око њеног живота, не слутећи да ће се америчка амбасада о тај камен спотаћи.

– Само је први спот, у којем причају како је у рат кренула претварајући се да је мушкарац, истинит. У рат је кренула да не би отишао њен једини брат Милун, а једино се бојала да не буде рањена у груди, како не би открили да је жена, што се и догодило годину дана касније. Већ у другом споту лик моје баке Милунке Савић је измаштан. Она се никада није повлачила, па сигурно није то учинила ни у Горничевској битки јер се сажалила, како кажу у споту, на пијане непријатеље. У рату ју је водила само једна мисао – да порази супарника. О томе сведоче и подаци да је сама заробљавала читаве чете војника, не страхујући да може да страда. Овако нам је то објашњавала: Ја не волим да убијам људе, али сам морала да се браним. Какво повлачење, па она је била у Гвозденом пуку – категорична је Београђанка Слободанка Грковић, једина унука међу четворо Милункиних унучића.

Али хладан туш је уследио с трећим спотом. У њему се о Слободанкином оцу Бебелу Минкову говори као о сину Милункиног ратног непријатеља бугарског генерала. Пошто је у послератним годинама дошао у Београд на студије, тврде креатори спота, по препоруци оца потражио је кров над главом код Милунке Савић, а онда се родила љубав између њега и њене сестре од ујака Радмиле – Вишње. Ма колико лепо звучао, овај сценарио налик на холивудску лимунаду ипак није истинит.

– Ваљда ја знам ко су моји родитељи били и ко ми је био деда. А мене нико није позвао да ту причу провери. Моју маму Радмилу, коју су због црвених образа звали Вишња, подизала је Милунка уз своју ћерку Милену и рођаке Милку и Зору. Апсолутно никада с њима није живео син неког генерала, као ни мој отац. Лаж је да је мој деда био бугарски генерал. Он је био учитељ и с војском није имао никакве везе. Моји родитељи, мама, тада ученица Трговачке академије, и тата, студент Медицинског факултета пореклом из имућне породице из бугарског Шумена, упознали су се на игранци. Није у реду ни према њима, ни према баки да се измишљају такве приче. Зар Милункин живот, онакав какав је заиста био, није довољно чудесан – прича Слободанка, а на њеном лицу се смењују и радост и туга док се сећа покојних родитеља и баке.

Цаца, како је Слободанку од милоште звала Милунка, живо памти недељне ручкове код баке у дворишту скромне куће на Вождовцу, мирис хризантема које је гајила и како се унуци играју са одликовањима заслуженим на бојном пољу као са играчком. Боле је и приче да је Милунка живела у немаштини, заборављена од свих. Прича нам и да је живела скромно, али не и сиротињски.

– Милунка није уновчила борбу за отаџбину јер је Србију волела више од свега. А једино је за живота од отаџбине била заборављена. Претпостављам да је разлог то што се у доба Југославије пазило да не дође до националног величања. Последње две године живота провела је у стану који јој је доделио градоначелник Бранко Пешић. А што се породице тиче, сви смо увек били уз њу. Када су стигле позне године, мој тата је, будући да је радио на хирургији, смештао на лечење на ВМА, а цела фамилија би је током посета окружила око кревета – сећа се Милункина унука.

Породица је уз њу била не само за живота већ и после смрти. Управо је Слободанка била упорна у намери да се кости њене баке преместе у Алеју великана.

О свом херојству није много причала, али је Слободанки посебно у памћењу остала урезана цртица о ратнику који је, после Албанске голготе, стигао на Крф.

– Гледала је како један војник умире док у руци држи хлеб. Често је размишљала о томе како није стигао ни да загризе парче. Сећам се и колико је волела Французе, причала ми је како су у рату певали српске песме и колико су волели наш народ. После рата су јој стизала писма од Франшеа Д’Епереа и адмирала Гепрата. Шарл де Гол ју је позвао на инаугурацију за председника Француске и отишла је у тегет хаљини са белим туфнама на којој су биле закачена сва одликовања – прича наша саговорница.

Да се о српској Јованки Орлеанки прича истина, једина су очекивања која данас има њена унука.

– У ствари, има још нешто – када сам ја била ђак, у књигама о њој није стајало ни слово, а тако је било и када је моја кћерка ишла у школу. Волела бих да у уџбеницима добије простор какав заслужује бар сада када стасава моја унука – додаје Слободанка, стоматолог у пензији.