Стаклена соба

На питање: „Да ли бисте волели да станујете у стакленику?”, вероватно би већина вас одговорила негативно. Па ипак, многима који живе у модерним становима, управо се то догађа. Недавно сам имала на радном столу основу једног таквог, тек сазиданог стана, чија је дневна соба осмоугаоне основе, са квадратуром од око 22 метра квадратна, имала на својим зидовима, ни мање ни више него осам прозора!

Песник би рекао: „Прозори су ту да нам приближе свемир и годишња доба уведу у собу”, и тако би и било када би сви гледали на паркове, реке или сунчеве заласке. Али шта ако су сви они усмерени једино на градску вреву и раскрсницу са шест семафора?

Равно стакло је као грађевински материјал промовисано пре око 160 година, када је аматер Јозеф Пакстон изложио своју „Кристалну палату” на Великој светској изложби у Лондону. До тада, ово стакло је читава два миленијума служило само да испуни фасадне отворе оивичене прозорским оквирима, који су се иначе поносно шепурили у разним, античким, византијским, готским, ренесансним, барокним... стиловима.

На стаклу је само било да омогући слободан пролаз погледу и светлости, и да се испрси пред ветром, кишом, снегом, хладноћом.

После „Кристалне палате”, равно стакло је сковало заверу са архитектама, који су, тражећи савезника за рат против китњастих стилова прошлости, у стаклу наслутили подршку. Међутим, ова хладна и провидна подршка брзо се отела контроли и почела да осваја све виталне елементе архитектуре: зидове, подове, таванице, степеништа и, нарочито, фасаде.

У међувремену, архитекте као да су заборавиле на, кроз праксу проверену, препоруку, која гласи да величина прозорског отвора у соби треба да износи једну осмину површине пода, да би природно осветљење у просторији било задовољавајуће. Доказано је да када се отвори двоструко повећају, учинак осветљености у соби није два пута већи, већ се повећава за неких 50 одсто.

Ако тренд који је лансирао прозоре „од зида до зида” и од пода до таванице можда и одговара јавним зградама и објектима специјалне намене, он је у директној супротности са светим правилом стамбене архитектуре а то је „задовољити људску потребу за заштитом личне и породичне приватности од спољног света”.

Прозорска стакла су очи куће. Кроз њих кућа гледа напоље, упијајући дан и ноћ, шумове и тишину. Али човек од куће очекује и уточиште од тог истог амбијента. Он воли да види али не воли да га виде онда када то не жели.

Зар би иначе постојале све те силне завесе и драперије, ролетне и шалони, капци и жалузине? Шта су они друго него заштита од злоупотребе равног и хладног, провидног прозорског стакла?

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs